Општинске новине

За своју груду

135

Видиш, и он нам пише исто што и Бора, примети мајка. Оно: „Бићемо мање удаљени", поуздано значи да се наши приближују. Срећа моја што је Борина карта приспела пре, иначе не знам како бих се извукла, но да је мајка и опазила сузе узбуђења у мојим очима, приписала би то пре свему другом него оном што је уствари било. И ови су редови прочитавани пред свиада и наилазили на исто одушевљење као и Борина карта. Нико није слутио да су они могли имати и други значај. Идућег дана путовала сам понова стричевима. Овог пута носила сам ја њима радосне вести. Сви су били изван себе од радости, кад су дознали да су Бора и Митар живи и здрави. Тамо се већ увелико знало о борбама на Солунском фронту. Док су нас заваравали са „Белградер Нахрихтеном", који се у последње време претворио у „Београдске новине", и према коме ћесарова војска жње победу за победом, у Срему се јавно говорило да се Немци и Аустријанци нагло повлаче. Војници су ово дошаптавали један другом и вести се разносиле чудном брзином. Доживела сам и један велики удар, стигавши у Срем. Душка нисам затекла више код стричева. Одвели су га одмах по моме одласку. Драгош ме дочека врло нерасположен. Чинило му се да је крив преда мном што, по обећању, није успео да извуче Душка. Доцније ми је стриц рекао да је учињено и немогућно, Драгош је трчао и молио свуда редом, али без успеха. Једино што му ]'е пошло за руком, то је, да Душко не иде у борачке редове, већ да остане при канцеларији. За сада се налазио у Руми, где су га на смену обилазили и носили му све што је потребно. Желела бих да га видим, али са својим пасошем не смем н,а другу страну, већ морам остати у месту које ми је назначено. Тих дана почеше и бербе. Од раног јутра спремају се бачве и удешава преса за грожђе. Око шест часова спремна су и кола за нас. Бере се у исто време и код стричева, и код Дра'гоша. Виногради се сучељавају, јер су сви некад припадали деди. Још увече је уговорено да се ја и стрина повеземо Драгошевим колима. Ја сам спремна пре осталих и с радозналошћу посматрам сву ону журбу око себе. Драге успомене ми се' враћају. Сећам се оне бербе у Јагодини. Три године су прохујале од онда. Мени је већ осамнаеста година, а тада нисам имала ни петнаест. Стрина дотрча по мене и прекиде ми даље мисли. Довукоше и велике корпе с јелом, као за сватове. Мирис свежег, тек извађеног хлеба, пријатно заголица ноздрве. Најзад и кола кретоше.

Не може се замислити ништа лепше од сунчаног јутра лепе јесени. На свакој травчици трепери по кап росе а лака магла, као фини вео, диже се изнад брда. Златни клипови кукуруза љубопитљиво извирују из свог омотача, који већ почиње да жути. Али, најлепше је у виноградима. Тешки гроздови полегли по земљи замагљени својим машком и помало запрашени од последње кише. Кроз лишће бресака назиру се колибице у којима ноћивају чувари винограда. Ваздух мирише на свежину, нану и мајчину душицу. Јата чворака хитро прелећу преко наших глава и губе се у зеленилу. Само њин несташни цвркут допире до нас. Мину понекад и кола с празним бурадима око којих се начичкала деца засмејана, раздрагана. Ншни узвици мешају се са шкрипом неподмазаних точкова и мени изгледа да се све стапа у један тединк узвик: „Берба... берба..." Ветар, који настаје од брзе вожње, лепрша ми косу и милује образе. Осећам неизрециву радост што живим, што знам да Рајко живи и није ме заборавио, што Душко неће ићи да се бори против својих и ја се осмехујем срећно. Пуним плућима удишем прохладан ваздух и у душу ми се утискује дивна слика око мене. Мора бити да изгледам сасвим усхићена, јер Драгош, који седи у колима преко пута мене, не скида погле.д с мога лица. Осмехујем му се пријатељски и то чини да моја радост прелази и на њега. Ту смо. Не прихватајући понуђену ми руку, скачем обесно сама с кола и трчим споредном стазом, према чистини на којој се'спрема ватриште. За собом чујем ужурбане кораке, али ме нико не може стићи. Успут дохватам најмању котарицу и губим се међу чокотима, пробирајући најбоље гроздове. Женеберачице, погођене до краја бербе, предусретљиво ми нуде своје најлепше грожђе, али ја одбијам. Више волим да берем сама. Траже ме. Довикују. Ја ћутим и смејем се тихо, скривена иза бујног виновог лишћа. Затим обилазим опрезно и, одједном, појављујем се на чистини иза њих. Не пазим нимало на своје поступке и понашам се као ћудљиво дете. Раздрагана сам раскошним јутром и веселим лицима око себе. Одрасла у вароши, уживала сам стоструко у дивној промени. И после, толико обиље иза дуге и тешке глади. По наређењу старијих, идемо ја, Драгош и Јован да тражимо патлиџане у дно винограда. Дотле стрина спрема пилиће који ће се пећи на ражњу. Прелазимо и у суседни виноград. Код Драгоша има веома крупних бресака и шљива. Одабирају ми најбоље и најкрупније воће и нуде непрестано. Да сам џин, не бих могла све појести. Сад већ не правим разлику између Драгоша и Јована и називам „Браца" обојицу, као и сви остали. Драгошу