Општинске новине

136 Беог радске општинске новине

то причињава велику радост а и мени 'је лакше без оног обавезног: „Господине". У. подне смо имали најпријатнији обед који памтим. Уместо стола и столице изврсно нам је послужила мека бујна трава, која још није почела да жути, а оштар ваздух учинио је те смо огладнели као вуци. После обеда прионух и ја на брање грожђа и поред свег одвраћања моје околине. Заинатила сам се и истрајала до сумрака, укорак с осталим берачицама. Драгош, следујући моме примеру, помагао ми је свесрдно пунити котарице. Није чак ни једном отишао да обиђе своје бераче, ма да га је Браца неколико пута опомињао. О вечери сам тек познала шта значи весеље берача у Срему. А стричеви су имали разлога да се тих дана веселе. Гласови с фронта били су све повољнији, затим, после толико времена, добили су добре вести од својих и све је чвршћа била нада да ће се ускоро опет састати. Мене су сви на рукама носили, што сам донела тако радосне вести, премда не бих рекла да је ту било неке нарочите заслуге с моје стране. На прагу нас је дочекао чувени гајдаш Јоца, кога добро познаје цела Војводина. Било је и тамбураша и добрих певача. Зачас је завијорило коло широм пространог дворишта. Хватао се господар до слуге, сиромашак до газде; сви смо били једнаки. Веселило се сложно, братски. За вечером здравице, српска песма, нескривене жеље. Само да једном Срби дођу, а после... Хеј, ко ће то жив сачекати?!... ПОВРАТАК НА СВОЈУ ГРУДУ Враћајући се с београдског пристаништа, прибијена уз мајку и куму, које су ме сачекале, осећала сам такву радост и душевну ведрину, какву скоро нисам. Није требало бити нарочито проницљив, па видети да су наши на прагу. Као неким чудом нестало је надменог држања непријатељских официра и беса неумитивих стражара. Сад су тумарали као муве без главе, освртали се, гледали шта би се још могло понети и — држали се пристаништа. Један омален дебељушан „лајтнант" упртио две крупне гуске и хита, не хајући што кљунови живине стружу по неравној калдрми. Од неког поноса ни трага. Можда мисли да га нико неће видети, јер је ноћ. Камиони само грме стрмим улицама које воде према Сави. Крцати су „реквирираних" ствари. Носе се чак и клавири. Ништа није довољно понижавајуће за силну „ћесарову" војску. Срећна сам што се опет налазим на овој страни. Изгледа да сам стигла у последњем часу, јер је сад на прелазу неописан метеж. Последњих неколико дана прођоше као у сну. Сад смо имали редовне извештаје о

сталном напредовању наших и очекивали сваког дана да стигну до Београда. Најзад, деветнаестог октобра ушла је српска војска у ослобођену престоницу. Ко би био кадар дати праву слику оног одушевљења с којим је Београд дочекао своје ослободиоце? И би ли то, доиста, била верна слика свих осећања које су Београђани тада испољили? Убеђена сам да и најсјајнији опис не би могао дати н;и мали делић стварности. Сећам се само да сам на све стране видела сузе, сузе и опет сузе. Београд је за три године заборавио да се смеје. Али навићи ће се опет. Дуг је живот. Ни у једном врту није остало ни стручка позног цвећа, нити гранчице зеленила. Све смо прегрштима изнели да поспемо пут онима којима је за три бескрајне године била намењена свака наша мисао. Девојке извадише из скривнице и последње заостале пешкире из своје спреме и окитише њима војнике. и официре. Грлило се и љубило на све стране. Ко није стигао да стисне руку војнику, љубио је и китио његову пушку, опрему, коња, све. Тако се на крају отресао туђински јарам и живот ушао у нормални ток. Заборављале се полако тегобе и радост стала зарити лица. За кратко време сјединисмо се с Војводином, Хрватском, Словеначком, изиђосмо на Јадранско Море. Закључио се и мир. Оно што је преостало иза албанских патњи и непрекидних борби, враћало се својим домовима. О Душку добисмо вести од стрица. Налазио се код њега на опорављењу од неке стомачне болести, коју је сам проузроковао, да не би морао на фронт, да се бори у -џег пријатељским редовима. Бора се исто тако вратио, а други брат се јавио из Француске. Од стрица смо добили позив да заједно проведемо славу. Кроз неколико дана ево нас опет на окупу. Налазим се у кругу оних који су ми најближи, и то у својој слободној држави. Весеље на врхунцу. Не зазире се више од сваке речи и покрета. Око нас свега у изобиљу. Невоље и гладовања прошлих година чине нам се као ружан сан. Поменуло се, не повратило се, што рекла старамајка. \\шџ ли чега још, што бих могла пожелети? Па ипак! Док сва лица око мене сијају срећом, осећам у грудима неку ужасну празнину. Недостаје ми неко и ја знам ко је то. Одмах по повратку у Београд, дошло је за нама писмо које ме је запрепастило. У њему Драгош проси од маме моју руку. Сад ми тек посташе јасни многи његови поступци. Непрестана близина, готовост да испуни сваку моју жељу и још много шта. Чини ми се да се нешто узбунило у мени. Та његова љубав ме вређа и изгледа ми као обесвећење. Зашто? Ни сама не знам. Доскора ми је био мио, сад га готово мрзим. Размишљам. Драгоша