Општинске новине

8

За сво/у груду

137

сам волела, доиста, али онако као брата, друкчије никако. Но треба бнти праведан. Он није морао осећати као ја, можда је чак погрешно протумачио моју љубазност према себи. Што је најгоре, та просидба не изазива ни најмање негодовање код мојих. Напротив. Мајци сам одмах рекла да од тога нема ништа и оставила је да га одбије како најбоље зна. Време је пролазило... Продужила сам музику и спремала се за испите, кад се школе отворе. Излазила сам и у друштва, а често се и код мене окупљале другарице, али никако нисам могла повратити ону некадашњу веселост. Из дана у дан обузимала ме све већа туга. Непрестано ми се враћала мисао на оног који никако није давао гласа од себе. Зар сам се могла тако преварити у њему! Или, да није?... Али не, о томе не смем ни да мислим. Просилаца сам имала исувише за своје године, но мајка није наваљивала на мене да се одлучим. Била сам јој из све душе захвална за то.

ПОСЛЕДЊИ ЛИСТИЋ ДНЕВНИКА Пробудила сам се врло рано. Учинило ми се да однекуд чујем звона. Ослушнух... Тишина. Само велики зидни сат са својом једином сказаљком, преосталом иза беса неприпријатељског, куца неуморно као срце ислуженог војника. Можда је то он искуцавао, а мени се учинило да чујем звона. Или је, можда, зазвонило нешто у дубини моје душе? Мајка је већ устала и наложила ватру. Пажљиво ступа да ме не пробуди. Притајила сам се и, чврсто стиснутих очију, покушавам да размрсим ноћашње снове. За чудо, све сам заборавила, а ипак ми се неко магловито сећање не губи из памети. Знам само поуздано да сам сањала Рајка. Трудим се свим силама да изазовем његов лик, али ми не полази за руком. То ме чини срећном, јер како се може волети онај чији лик упорно ишчезава испред очију! А ја поуздано знам да волим само њега. Сад сам сасвим начисто с тим. Уверена сам да бих га познала међу хиљадама, али ето никако не могу да замислим како је и|згледао кад смо се растали. Једна мисао повлачи другу, и ја понова преживљујем у сећању с.ве оне дане које смо провели заједно. Нарочито се опомињем онога јутра. кад се умало нисмо разишли због мојих прекора, упућених њему. Чини ми се да/и сад чујем глас мек и тужан: „Како паметно говорите, Надо, само што мене убија та Ваша памет". А кад сам заплакала збуњена и ожалошћена, покајао се што је тако говорио са мном и одмах ме узео у одбрану:

„Нисте Ви криви ако ме не можете волети. Можда ћу бити боље среће кад се "вратим". Но ја сам га волела још тада, иако ни сама нисам знала за то. Све што ми је онда говорио, пробудило је тек доцније сазнање у мени. А тада ми је задао толико много страха силином својих осећања. Колико је само стрепио да не заволим кога другог за време његовог осуствовања! Ипак сам се према њему поштено понела, јер сам без размишљања одбијала све просиоце, уколико их је било. Но шта је с њим? Зашто не долази кад је мир већ закључен? Да није променио одлуку? Али не. Он не може бити превртљивац. Ако би и заволео коју другу, дошао би и рекао ми то отворено. Мислим да га за толико познајем. Како је морао бити снажан његов карактер кад је успео да ме одгурне од себе, док су му очи пламтеле безулшом жељом за једним јединим пољубцем! „Не буди тако поверљива, дете, и тако ме стаје силних напора да се савладам", рекао ми је тада, а и сам је био готово дете. Ваља прекинути сањарења, јер је време да уетанем. Ружно је од мене што сам се и досад правила да спавам и пустила мајку да иде по соби на прстима. — Гле, па ти не спаваш! — ословила ме је чим је приметила да се крећем. — Не! Пробудила су ме нека звона, рекох. — Данас је, доиста, Богојављење, али звона ниси могла чути, јер и сама знаш колико смо удаљени од цркве. — Онда је то био само сан. — Леп сан. Звона значе глас. — Да бар тај глас буде добар! — уздахнула сам. — Биће, сигурно. И ја сам сањала неког. Погоди кога? _ ? , — Рајка! Носио је за тебе пуно црвених ружа. А црвено је радост. Уверена сам да ће скоро доћи. Поцрвенех и нехотице. Је ли то, доиста, био сан или је мајка наслутила нешто? Али откуд би она могла знати! — Заборавио је он нас, иначе би се јавио бар једном картом, — одговорих немарно. — Не ваља осуђивати унапред. Сигурно га је нешто спречило, али осећам да ће нас ових дана посетити. Мајка и не слути колико је волим у овом тренутку. Кад би се само њена предвиђања обистинила! Одјутрос сам веома расположена, као да су мајчине речи повољно утицале на мене. С вољом увежбах Моцартову сонату, иако данас, због празника, немам час. После узех