Општинске новине

138

Беог радске општинске новине

свој дневник да, по обичају, убележим монотонију јучерашњег дана, али ме у тој намери омете звоно на улазу. Истрчах да отворим, размишљајући успут, ко то може бити. Скоро је подне и мајка журно оде у кухињу, затварајући врата за собом, јер није спремна. С нестрпљењем окретох кључ у брави и нађох се у лице с елегантним младим човеком. Одмерисмо се погледима нескривеног изненађења. Не треба ни говорити да сам га одмах познала. Био је — Рајко. Иако се прилично променио, црте су остале исте. Био је само знатно развијенији а и цивилно одело давало му је друкчији изглед. Уместо нежног младића, кога сам познавала, имала сам пред собом беспрекорног господина. Само очи задржале су сву своју топлину и познати мили сјај. Приметила сам да је и он изненађен променом на мени и да будно мотри какав ће утисак оставити његова појава. — Познали сте ме, госпођице Надо, проговори најзад. Нека студен стеже ми срце. Зашто ми сад каже „госпођице"? Зар нас је растанак толико отуђио? Ипак, брзо се прибрах и одговорих истим тоном: — На први поглед, господин Рајко. Могла сам му се светити да ми је било до тога, јер сам своје малопређашње мисли јасно читала на његовом лицу. Позвах га да уђе у кућу, но он ме благо одби: — Заборавили сте да се нисмо ни поздравили, — рече гледајући ме у очи. Осетих како ми крв удара у лице, но да бих сакрила забуну одговорих пркосно: — Нисам заборавила, само не знам како да се понашам према „господину". Некада сам познавала само Рајка. Радосно су синуле плаве очи а моје речи пробиле су лед. — Оставићемо „господина" пред вратима, а Рајко ће ући, — рече насмејано. — Да му не буде дуго време, послаћемо и „госпођицу" да му прави друштво, додадох,— пружајући му обе руке. — Значи ли то да се нисте изменили од нашег растанка, Надо? — упита не испуштајући ми руке ни кад смо ушли у со&у. — О, и те како! — одговорих лукаво. Стисак постаде много слабији а лице се одједном натуши. — Како то да разумем? — упита пригушеним гласом. — Онако како јесте. Изменила сам се исто као и Ви. — Варате се, ја сам увек исти, — рече суво, — Иначе, зар бих био овде?

— После три меееца. — Нисам могао раније. — Верујем, јер бисте, свакако, дошли кад и сви остали. — Разговараћемо о том доцније, а сад хоћу да знам каква је то промена код Вас? — Нисте приметили? Просто невероватно! — Не мучите ме! Шта нисам приметио? Не смедох га даље држати, јер осетих да је узрујан исто као и онда, кад је викнуо на мене што идем сама на станицу. Рекох зато сасвим безазлено: — Па зар не опажате да сам порасла и да располажем оним годинама, због којих сте ми толико пребацивали у своје време? — И ништа више? — Шта бисте још хтели? — Надо, девојчице моја! — Једва једном! Снажне мишице чврсто се обвиле око мене а вреле усне упиле у моја уста. Даље ништа не знам. Мислим да сам у неколико махова покушала да се отмем из његовог загрљаја, али ни у то нисам сигурна. Кад сам, најзад, успела да повратим дах и да се отргнем од њега, био је као пеображен. Срећа је зрачила из целог његовог бића, али се није могао уздржати да ме бар мало не пецне: — Кад је угледах, помислих: „Баш госпођица!'" кад оно, иста дивља девојчица. Не сме да пољуби свога вереника, а има већ осамнаест година. Просто невероватно! Срце ми је лудо ударало. Помислих да утекнем из собе, али се Рајко, изгледа, није слагао с тим. Понова ме стеже у загрљај и насмеја се изазивачки: — Не иде то тако. Три године сам ја маштао о овом тренутку и живео за тебе и за своју груду. Врати пољубац, па бежи! Ево, пристајем да зажмурим, ако не иде друкчије. Понова је принео своје усне до мојих. Шта сам могла?... С мајком је споразум зачас био готов. Запрепастила сам се колико је мало чуђења и отпора показала кад ме је Рајко запросио од ње. После сам сазнала да је он њу обавестио много раније, преко писгЈма, а ова три месеца требала су да је увере да ова љубав није била само ћуд неразумног детета. После тог рока остало је још само да се углави дан свадбе. Ко би могао и помислити да је мама тако препредена?!... Крај Драгица Лазовић