Општинске новине

174

Београдске општинске новине

и Глигорије браћа Недићи из Осечине — ваљевска Подгорина у Подгорини, Вељко Петровић из Леновца Црна Река (Тимочка Крајина) и Вуле Илић — Коларац из Колара (Смедерево) Дахијски терор, који су спроводили у Србији одметници Турских власти: Аганлија, Кучук Алија, Мула Јусуф, Фочић Мехмед ага (који су били чак заузели све градове у Београдском пашалуку и поставили своје „кабадахије", „субаше" и „сејмене") био је неиздржљив. Он је, када су дахије сазнале да се, Срби спремају на „устанак", био крвав и свиреп, па су домамили на превару и поубијали: Алексу Ненадовића из Бранковине кнеза Тамнавског и Илију Бирчанина из Суводања кнеза ваљевске Подгорине, у Ваљеву (23 јануара 1804), Марка Чарапића из Белог Потока кнеза Врачарског, Станоја Михаиловића из Зеока кнеза Београдског, Јанка Гагића из Болеча храброг буљубашу Грочанског, као и друге угледне Србе (свега 72). Вожд Карађорђе, као и многи Срби, није се застрашио покоља, које су Турци-дахије и:звршили у другој половини јануара 1804 год. у Србији. Напротив, он измаче у гору, па у споразуму са Станојем Главашем стаде прикупљати оружане људе-четнике (тада се склонише у гору и Јанко Катић из Рогаче, срез Космајски, Васа Чарапић из Белог Потока срез Врачарски, Миленко Стојковић из Кличевца на Дунаву-Пожаревац, Стева Јаковљевић из Левча-Јагодина, као и још неки кнезови). Када је било све спремно, када су „устаничке чете" — четници били организовани, тада се „устаничке вође'" — војводе договоре, те се прикупе на заједнички састанак у Орашцу 2-15 фебруара 1804 год. (изнад Аранђеловца). 1у су били: Карађорђе Петровић, Станоје Главаш, Петар Јокић, Танаско Рајић, Јанићије Ђурић, Арсеније Ломо, Теодосије Марићевић трговац из Орашца кнез јасенички, Марко Савић кнез Орашачки, Милутин Савић из Гараша, Јанко Катић из Рогаче, Матија Јовичић кнез тополски, Хајдук Вељко Петровић, Вуле Илић-Коларац, Михаило Баџак из Јагњила, Матија Каратошић из Копљара и многи други — око 500 оружаних „устаника"-четника. И, за старешину устанка, „Врховног вожда'', пошто најпре понудише Станоја Главаша, а и Теодосија Маричевића из Орашца, буде изабран Карађорђе Петровић. Вожд Карађорђе био је као што се види први „устанички вођа'' — први четнички војвода. Према томе и четничка акција биће од њега расматрана, која се дели, ради јасније прегледности, на ове периоде: 1 — Буђење и почетак, II — Слободна држава, III — Државни развој, IV — Четнички врхунац.

I — БУЂЕЊЕ И ПОЧЕТАК: Буђење и почетак четничке акције пада у доба ,када се на историјског позорници појављује Вожд Карађорђе. Тај период траје све до стварања слободне државе. Он има 2 одељка: 1. — Вожд Карађорђе: Вожд Карађорђе, пошто себи одмах још на Орашцу, на Сретење 2-15 фебруара 1804 год., изабра за секретара Јанићија Ђурића и буљубашу својих момака-гарде Петра Јокића, предузе да се устанак рашири по целој Шумадији. И, ,,уста раја к'о из земље трава". „Диже се Шумадија. Њој се придружише Рудник и нахија Ужичка, Ресава, Браничево, Крајина, Поцерина, Мачва. „Жишка устанка креснута на Орашцу за тили час претвори се у пламен", који је одмах обухватио целу земљу. И тако после 415 година обезглављени и угњетавани Срби освестише се, те отпоче бој за Слободу. „Удар нађе искру у камену '. Насташе љути бојеви и сјајне победе: Иванковац, Мшиар, БеоГрад, ДелиГрад, Малајница, Суводол, Варварин, Лозница, „узорита дична места, кроз која нас Ђорђе води, која објавише целом свету, да долази народ нови, народ, коме нема равна у стремљењу ка Слободи..."** Вожд Карађорђе кроз „Први устанак" (1804—1813) успева, да ослободи од Турака један део Србије — „Београдски пашалук". То је био простор, чије су међе биле јасно обележене: на северу Сава и Дунав, на истоку Велика Морава, на југу Западна Морава и на западу Колубара са Љигом, Чемерница и Дичина. „Београдски пашалук" обухватао је нахије: Београдску, Грочанску, Смедеревску, Јагодинску, Крагујевачку и Рудничку. Тај простор зват је и сматран је као права Шумадија, која са Венчацем и Букуљом беше покривена густом шумом, због чега и доби то име. Вожд Карађорђе удара темељ Србије, па и Југославије. Исгичу се тада у љутим бојевима, који су задивили цео свет (чак и Наполеона I): 1. Јаков Ненадовић из Бранковине, тамнавски војвода, 2. Матија А. Ненадовић, из Бранковине, прота и ваљевски војвода, државник, 3. Милан Обреновић из Бруснице, војвода рујански, 4. Милош Обреновић из Добриње, војвода рујански, 5. Миленко Стојковић из Кличевца, војвода рамски, 6. Петар Добрњац (Тодоровић) из Добриња — Пожаревац, војвода ћуприски, 7. Јанко Катић из Рогаче, војвода београдски, 8. Васа Чарапић из Бела Потока, војвода грочански, 9. Лука Лазаревић из Свилеуве (поп), војвода шабачки, 10. Младен Миловановић из Ботуња, војвода крагујевачки, 11. Сима Марковић из Великог Борка, војвода београдски,

** Вој. Ј. Илић-млађи — „Песме", Београд 1930, стр. 240.