Општинске новине

Правна хроника Одлукс Државног савета

Сопственик гробнице је дужан да се стара о одржавању исте, и без обзира на то да ли је у њој вршено сахрањивање, у противном губи право на гробницу, као и положену пристојбу. По овом основу Градско поглаварство у Загргбу својом одлуком лишило је заинтересована лица права својине на одређене гробове, нашавши да се она ниеу придржавала прописа о одржавању гробова, за шта је по тим прописима предвиђено као санкција губитак својине на гробу, као и пристојбе положене за исти. Банска управа у Загребу као виша власт потврдила је општинску одлуку, а жалбу заинтересованих лица одбацила. Заинтересовани су против тога решења поднели тужбу Управном суду у Загребу истичући нарочито то, да се односни прописи одмосе на гробове у којима је извршено сахрашивање а да су спорни гробови празни и да за такав случај не би важила она санкција о губитку својине на гробу као и пристојбе. Њихову тужбу је уважио Управни суд и поништио је решење Банске управе својом пресудом бр. 4944-35 од 14 јуна 1935 год., образлажући своје становиште на следећи начин: „Пропис §-а 41 и 42 гробљанског статута за град Загреб одређује, да се сватко, тко си набави властити гроб, обвезује тим чином без даљње које изјаве или исправе, да ће на њем, зида га или не, поставити и издржавати трајни споменик из камена, желјеза или друге ковине. Тко пако не удовољи овом увјету у првих 15 година, губи право на тај гроб и положену пристојбу а с гробом, да ће се поступати као са другим опћенитим гробовима. Прописи пако §§-а 45—52 истог статута о опћенитим гробовима садржавају одредбе о таквим гробовима па је у конкретном случају примијењен пропис §-а 46 који одређује, да ће се опћенити гробови прекопати у року не краћем од 15 година. Ови прописи говоре само о гробовима, што значи, да ће се гроб, који се не уређује у смислу §-а 51 статута прекопати, да ће дотично земљиште услијед прекопања постати празно, и да ће се моћи изнова употребити за нове гробозе т.ј. за покапање нових мртваца. Ријеч „гроб" претпоставља наиме земљиште, у којем је већ покопано мртво тијело па прије покопа мртвог тијела дотично је земљиште само гробно мјесто, гробно земљиште. Оваква разлика истакнута је и у §-у 39 истог статута, која одређује цијене и величину земљишта за гробозе а не цијене и величину гробова. Према томе на земљишта, одређена за гробове, не може се примјенити пропис ал. 1 §-а 42 статута, јер оно није гроб, нема у њему покопаног мртвог .тијела.

О уређивању земљишта одређених за гробове статут не садржи прописа и када би се за оваква земљишта примијењивала санкција ал. 1 §-а 42 статута, могло би доћи до апсурдности, да се земљиште, у које је покопано мртво тијело концем 15 године рачунајући од његове набаве прекопа већ за који мјесец или за који дан, што би било у протусловљу са опћим прописима о покапању мртваца односно о јавном здравству (§ 43 проведбене наредбе к закону о здравству од 25 марта 1906). Међутим се и поступак првостепене управне власти, према којем је тужитељево гробно мјесто без икаквог претходног поступка једноставно одређено за покоп неовлаштеног лица, противи прописима §§-а 6978 ЗУП. јер је она, пошто се озђз ради о поништају права на штету тужитеља, имала у етвари саслушати интересирана лица и ако не успије нагода спор ријешити одлуком, како је овакав поступак заметнула већ у неким другим случајевима јавним позивом путем јавних гласила. Не стоји навод утуженог рјешења, да је пренос права покопати мртваце на препорним гробним мјестима на темељу непрепорног очитовања од 8 јула 1909 тек „наводни поклон", јер да није код гробне управе региетриран, већ напротив речено је очитовање правноваљано, чије важење овиси о регистрирању код гробне управе, пошто таквог регистрирања гробни статут не прописује. Осим тога гробни статут не одређује, да власник гробног мјеста може с њиме располагати само у споразуму са гробном управом а не одређује ни да се мртво тијело његово мора на том гробном мјесту покопати. Према томе Банска је управа неправилно примијенила законске прописе и ради тога је суд тужбу уважио и утужено рјешење поништио, па ће Банска управа имати донијети ново рјешење." Против ове пресуде Управног суда изјавило је жалбу Државном еавету Градско поглаварство у Загребу и Државни савет евојим решењем бр. 28527 од 24 октобра 1935 год. уважио је општинску жалбу а пресуду Управног суда поништио. Образложење саветске одлуке, којом је спорно питање добило коначно решење, је следеће: „За решење спорног питања одлучан је § 39 пом. Статута, а тај прописује да „власником земљишта, опредијељена за један гроб" поетаје онај, који положи одређену пристојбу, али ту § 39 на крају изричито додаје: „без права укњижбе и само уз увјете, назначене у слиједећим §§ 41, 42 и 43". Ово у Статуту погрешно названо власништво тачније право расположбе односно укопа на земљишту за један гроб, стиче се дакле по § 39 Статута под-