Општинске новине
8
Правна хроника
215
раскидним условом, тако да се самом чишеницом неиспуњења услова из § 41 то право губи (§ 42). Не може се усвојити мишљеше Управног суда, да се под речју „властити гроб" у § 41 Статута има разумети једино као гробно земљилте у коме се налази већ укопано мртво тело. Томе се схватању у првом реду протизи цитирани текст § 39, који стицање само земљишта за гроб чини зависним од испуњења услова § 41. Даље се томе противи дазно установљена пракса да се о парцелама одређеним за гробоБе на скупном гробљу говори као о грабу, а коначш> томе је несумњиво противан и сам техст § 41, који гласи: „тко си набави властити гроб" јер је јасно да се може набавити -само земљиште за укоп. Овакво тумачење § 41 указује се тачним нарочито кад се уочи гаНо 1е08 те одредбе Статута. Хтело се да скупно гробље града Загреба буде основано као парк у смислу естетских захтева, који траже уређсно гробље као дотично почив-алиште мртвих. А то би било онемогућено, кад би се дозвољавало да запуштена и неуређена гробна места руже целину. Уз то пропис § 41 у складу је и са постојећим обичајем да се породице или појединци унапред снабдевају и уређују гробна места, где ће доцније бити сахрањени, тако да на скупном гробљу фактички има низ споменика, на којима се тек после укопа урезују имена. Не може се усвојити извођење у пресуди, да из прописа § 42 Статута ваља закључити, да је санкција за неизвршење услоза § 41 само у томе, да ће се с гробом поступати као са опћенитим гробом, што да значи, да ће се прекопати, а то да се може само ако је већ укопано мртво тело. Пропис § 42 прописује двоје и то да онај, који не удовољи захтеву § 41 „губи право својине на гроб и на положену пристојбу", а онда наставља, да ће се с „гробом поступати као с другим опћенитим гробовима". Прво очито настаје, кад у гробу нема мртвог тела, а ни „поступање као с опћенитим гробом" не значи, да ту баш мора бити мртво тело и да се гроб прекопа, јер у гробљу мора да има празних опћенитих гробова, у којима се тек одређује укоп. Одредба да ће се с „гробом поступати као са другим опћенитим гробом" не значи дакле друго но да стим гробним местом или гробом може Градска општина слободно располагати у смислу § 45 и следећих Статута. Неоснован је и навод пресуде да је поступак управне власти у опреци са §§ 69—78 ЗУП. По § 70 ЗУП. власт може одустати од спровођења оделитог испитног поступка и решити ствар на основу чињеница, које су јој познате, ако је стање ствари довољно утврђено и ако је непотребно посебно саслушање странака због заштите њихових интереса. У конкретном случају Градска се општина још 1930 године послужила правом из § 42 Статута и расположила је односним гробним местима доделивши их породици Раетовчан. Спор, који је сада у решавању, започео је сам заинтересовани Сршић тражењем одлуке у записнику од 2 јула 1934 године. У даљем току, заинтерееовани је саслушан још и 28 јула, саопштен му је предмет поступка и дата прилика да заштити своје интересе, па је он ту и изнео очитовање Фанике Принц. Никаква расправа ту више није била потребна,
јер једино одлучна чињеница, да спорна гробна места кроз више од 15 година нису никако уређивана, није ни са које стране оспорена. У оваквом јасном случају било би, дакле, противно принципу економичности као једном од основних принципа управног поступка да би се ту још расписизала и посебна расправа, кад је било ван сваке сумње, да се расправом ништа ново ни одлучно не би могло утврдити. У озоме стању ствари не мења ништа ни то што је Градска општина касније у неким сличним случајевима издала позив у јавним гласилима да јој се јазе они, који држе да имају право на који запуштени гроб, јер се у обом случају заинтересовани пре доношења одлуке сам јавио, па га није било потребно ни позивати." Питање унапређења градских службениха зависи од слободне оцене градског већа, као што и унапређење државних службеника зависи од слободне оцене надлежне државне власти. Један градски службеник је пензионисан као контролор трамваја IV групе 8 степена. У својој тужби на Државни савет протиз министровог решења, којим је одобрена општинека одлука о његовом пензионисању, пепзионисани службеник је истицао, да је у моменту пензионисања био испунио потребне услове за наредну групу, да је тиме био етекао празо на исту и да га је, према томе, требало претходно унапредити у вишу групу, па тек онда пензионисати. Међутим, Државни савет је стао на напред изнето становиште и својом пресудом бр. 22686 36 одбацио је тужбу пензионисаног службеника са ових разлога: п У чл. 33 Статута Д.т.о. предвиђено је, да: „постављење сталних службеника на поједине положаје врши суд дакле сталне службенике, што је случај са тужиоцем, поставља суд. Из овакве стилизације предњег прописа произилази да је питање постављења сталних службеника на поједине положаје остављено суду да према своме нахођењу и својој слободној оцени врши унапређења. Стога је навод, тужиочев, да има стечено право да буде унапређен у III групу, неумесан јер аутоматско напредовање према цитираном пропису овога Статута не постоји. У осталом и да је Статутом предвиђено аутоматско напредовање, таква одредба не би могла опстати с обзиром на § 156 Зак. о град. општ. пошто би била у супротности са § 104 истог закона према коме: „одредбе за државне службенике о општим условима за пријем у службу,, о вршењу службених дужности, о престанку службе, о пензијама, као и о дисциплинској одговорности имају се сходно смислу примењивати и на градске службенике у колико овим законом није друкчије одређено." Пошто за државне службенике важе одредбе Закона о чиновницима од 1931 године, који је питање унапређења службеника (§ 49 ст. 1) оставио слободној оцени управне влаети, дакле не предвиђа аутоматско напредовање, то је, сходно ,§-у 104 Закона о градским општинама, и питање унапређења градских службеника остављено слободној оцени градског већа. Позивање тужиочево да је аутоматско напредовање предвиђено чл. 2 и чл. 32 Статута Д.т.о., неумеено је стога што чл. 2 предвиђа распоред звања