Општинске новине

340

Беог радске општинске новине

врста „индустрије" од великог светског рата на овамо почела нагло развијати у рентабилан посао. За време светског рата трошени су сурогати уместо појединих намирниица, као на пр. маргарин уместо бутера, пржен и млевен јечам уместо кафе, сахарин уместо шећера итд. Ова се манија за сурогатима одржала и једно време после рата, али су у већини случаја сви ти производи потиснути, а њихово место су заузели производи на које смо били навикнути од пре рата. И код нас су се почеле одмах после рата нагло развијати мале индустрије за справљање и прераду појединих артикла и сурогата, које су затим стављене у промет под ознакама као „природни" и као „првокласни", а у ствари то су били „фалсификати". Ови се фалсификати нису увек могли шлим оком препознати, нарочито онда када еу били у већој или мањој мерц додати правим цроизводима, те на тај начин појефтињавали су трошкове продаваца, а уједно му повећавали зараду. Ови београдски „алхемичарк", како их је дневна штампа називала, имали су у већини случаја своје радионице на скривеном месту, наравно непротоколисане и непријављене. Тако су нађене

Општинска санитетска контрола млека на терену

радионице које су били смештене на спрату, у сутурену, вешерници, подруму, по шталама и по разним лагумима. Најчешће су такве мале „индустрије" биле инсталисане поред већ постојећих радионица и продавница животних намирница, те су им исте донекле служиле као нека врста заклона (да не би когод од надлежних посумњао да се у истој радионици фабрикују фалсификоване животне намирнице). Од такве једне радионице живеле су понекад и читаве породице, чији су чланови били уједно и помагачи у томе пословању. Те мале радионице су у већини случајева справљале свега по неколико разних производа, а понекад само један. Тако сам сретао мале радионице које су фабриковале зачине, као на пр.: алеву паприку, ситан бибер, ситан цимет, а понекад и ванилин-шећер. Други су опет имали читаву индустрију млевене кафе, коју су упаковали у укусне кутије са разним шароликим натписи-

ма као „најбоља, најароматичнија кафа, кафа са хиги]енским додатком, мешана кафа итд., док међутим у ствари то је био пржени и самлевени наут или јечам са извесним додатком праве кафе. Најчешће су се сретали, а и данас се сусрећу, тако зване мешавине са „хигијенским ароматичним додатком"; оне поред кафе садрже извесну мању или већу количину млевеног наута или јечма, који се у млевеном или прженом стању голим оком не може препознати. Колико поједини продавци мешају процената јечма или наута, зависи од њихове добре воље, или боље рећи од „њиховог хигијенског појма", тако да купац никада нема јасну слику шта је управо купио, да ли кафу са наутом и са колико процената „додатка" или чисту кафу. Продавац задовољно трља руке, јер је наивна муштерија купила на пример 1 килограм његове „кафе" у којој има рецимо 30% наута. Сада да видимо рачунски ефекат од тога мешања, који продавци кафе тако /ћдо публици ^епоручују: 1 килограм прже■ & и млевене кафе продаје се, на пр. за 68 динара, а 1 килограм прженог и млевеног наута за 6 динара. У нашој мешавини има дакле 700 грама чисте кафе, која стаје 47,60 динара, и 300 грама наута, који стаје 1,80 динара, што чини укупно: 49,40 динара. По овој рачуници значи, да је продавац, поред номиналне зараде, још у добитку за 18,60 динара на сваки килограм кафе (или процентуално 27,35%). Овако изгледа једна таква рачуница, која је врло реална и разуме се и рентабилна за онога који овако ради. Други опет начин, где су фалсификатори показали сву своју вештину јесте фабриковање алеве паприке, млевеног бибера, цимета и других зачина. Уобичајени начин фалсификовања алеве паприке јесте на бззи брашна обојеног са црвеном бојом која садржи Бариумсулфата натопљеног са обичним зејтином. Такав се справљени производ затим меша са правом природном алевом паприком у количини од 30—50%. Овако справљена смеша се не може увек на први поглед разликовати од праве паприке. Сличне методе фалсификација употребљавају се и код бибера и цимета, само разуме се бојадишу смешу са одговарајућом жутом или црном бојом. И ту је контрола јавне исхране својим будним оком мотрила шта појединци раде и шта се излаже продаји под именом „зачина". То је било 1930 године када се у већим размерама почела развијати поменута контрола, као последица учестане фалсификације животних намирница, и када су се почели показивати први видни знаци ефикасности на делу. Разумљиво је да је за такво обављање посла био потребгш извежбан кадар контролних органа, који је и створен. Нарочито је тешка служба органа санитетске контроле која врши преглед млека на улазним станицама, као и на покретној тако званој „летећој бригади", која је смештена у један брзи ауто-