Општинске новине

Контрола јавне исхране

341

мобил, који свако јутро почев од 3,30 часа, крстари кроз варош и зауставља млекаџије и прегледава им млеко на лицу места, а у сумњивим случајевима узима узорке и исте упућује на поновни преглгд у Хемиску и Бактериолошку Лабораторију. Само по себи се разуме, да ти контролори често наилазе на рагне тешкоће и незгоде приликом обављања тога деликатног посла, јер наше млекаџије не бирају увек начин да измакну органима, па се служе понекад и недопуштеним триковима. На тим „џумруцима" врло често долази до чигавих сцена, тако да и полиција мора понекад да интервенише. Таквих млекаџија који доносе млеко у Београд има око 2030 регистрованих у Отсеку Јавне Хигијене Градског Поглаварства, а колики је број „дивљих", тј. нерегистрованих, не може се тачно знати, јер има и таквмх који сваке недеље свега једанпут долазе у град. Тим ,,дивљим" и неуредним млекаџијама, када се ухвате, одузима се млеко и упућује на преглед у Хемиску Лабораторију, како би се приморали да своје краве пелцују противу туберкулозе, као и да уопште испуне законске прописе који важе за продавце млека на територији града Београда. Што се пак тиче пи-

Контрола млека на терену

тања снабдевања Београда млеком, оно се још увек разматра на надлежном месту и очекује своје што скорије решење, јер модернизовањем града потребно је и млекарство саобразити модернијим принципима хигијене но што су „млекаџиске чезе" и данашњи начин дистрибуције. Ово је, свакако се мора признати, једно од крупнијих комуналних питања, за чије су решење потребни још многи елементи. Што се тиче пак меснатих производа, ствар стоји знатно боље од питања снабдевања млеком. Наиме, у Београду постоји велики број радњи у којима се продаје, мора се признати, заиста првокласна месната роба и прераде од меса. Ранијих година, а нарочито пре рата, постојала }е манија код многих месара и кобасиичара да у кобасице стављају презле или брашно, под изговором да то чине због „краткога прата." Ја сам у своје време заступао гледиште, а и данас га заступам, да

кобасице треба справљати без додатка презле или брашна. Искуство је показало да је ово гледиште било исправно, а резултат тога је, да се данас у Београду продају ^обасице без и каквог додатка брашна. Разлози, зашто су г аправо многи месари тражили да се то додавање и даље дозволи, лежи наиме уовоме: 1 °/о додатог брашна или презле од хлеба у кобасицама дозвољава додатак од 8% воде, а то значи више воде, а мање меса, другим речима мање храњивости и стварне вредности или простије речено: „подвала". Од како се више не толерише додавање брашна и презле од хлеба, кобасице се теже кваре и према томе постоји знатно мањи проценат обољења и тровања од меснатих производа. Без обзира на то, што би се ова манипулација могла назвати подвалом и што је квалитет робе слабији, ова врста злоупотребе потрошачког поверења може, нарочито лети, да доведе до тако званог киселог врења у кобасицама, што омогућава брже и лакше развијање бактерија, које могу бити врло штетне по здравље, а које могу у тежим случајевима да изазову тешке појаве интоксикације, а понекад и смрт. У својој пракси сам имао више таквих случајева да су кобасице висиле у излогу ашчинице и то на летњем сунцу. По прегледу тих кобасица у Хемиској и Бактериолошкој лабсраторији устаковљено је да је кобасица била тотално укварена. Разумљиво је да је продавац одмах узет на одговор, а затим је строго кажњен. Оваквих случајева је било пре рата повише, а и донекле после рата; но кад је преуређен општински Санитет овакви су случајеви били врло ретки. ПОСЛЕРАТНИ БЕОГРАД ПОСТАЈЕ МОДЕРАН ГРАД! Још су у живој успомени Београђана масне мрље на чашама, читаве географске мапе на кафанским асталским чаршавима, — а што је најстрашније било турски клозети „чучавци" по кафанама и ресторацијама, изузимајући мали број ресторана и хотела који су имали енглеске клозете. Ето то су биле карактеристике „старога Београда" који полако нестаје. ја сам се тада налазио са службом у Краљеву, где су хигијенске прилике биле знатно лошије но у Београду. Потајно сам у души гајио једну жељу, а та се састајала у томе да узмем активног учешћа у реформи хигијенских прилика код нас. Та ми се жеља испунила после непуне године дана, јер 1930 године будем постављен за хемичара Општине града Београда, где сам поред своје редовне дужности врло радо сарађивао са надлежним органима Отсека Јавне Хигијене на преуређењу и санирању хигијенских прилика у Београду. У свежој ми је успомени један случај када сам у својству члана специјалне комисије узаптио једноме трговцу скоро сву залиху у меснатим производима. То је било јуна ме4 *