Општинске новине

Како се изграђивао Београд

445

спратна зграда, у којој је за време Милошево била Београдска општина (магистрат), чије је је [четвероугаоно двориште било прво ограђено тарабом, а доцније зиданом оградом. У околини цркве, у данашњој улици Краља. Петра и у сусвдним улицама, налазило оо неколико лепших православних кућа. Почетак данашње улице Краља Петра био је уско сокаче, у коме су се налазиле трошне пекарнице, млекаџинице, механе и бакалнице. То је сокаче водило у главну чаршију, која је почињала од Кнез Михаилове улице. У »епосредној близини православне цркве, у Ј^ванбеговој улици, налазила се једна турска џамиј,а, друга се налазила на углу улица Караџићеве и Кнез Лазареве (Делијска џамија). На углу Караџићеве и Кнез Михаилове улице, где је зграда Спасићеве задужбине, налазио се Делијски конак, велико здање од тесаног камена, у коме је заседао за време Карађорђево Правитељствујушчи совјет. На данашњем Краљевом тргу, где су университетске зграде и университетски парк, било је турско гробље. Испод гробља налазиле су се две џамије, данашња Бајракли џамија и друга џамија у дворишту данашње жандармериске касарне. Близу угла улица Кнегиње Љубице и Чика Љубине налазила се исто тако једна џамија. Испод Стамбол капије уз сам шанац, онде где је данас Народно позориште, налазило се турско гробље са једном џамијом. Ван шанца су се налазила два села: Палилула, испод Ташмајдана, где се и данас налази њено језгро (ту је раније била немачка насеобина Карлстал); и Савамала око садашње Босанске и Балканске ул. и Вазнесенске цркве (раније Српска Доња Варош). Остали простор данашњег Београда билз су њиве, воћњаци и виногради, са понеком кућом, највише циганском. Одмах преко ■ дубоког рова иза Стамбол-капије простирала се широка пуста пољана преко Теразија и у правцу Палилуле. Широки ров је био пун прљаве воде, преко њега је водила дугачка дрвена ћуприја ка Теразијама, где се налазио највећи београдски резервоар за воду, „кула", (негде на почетку Драшковићеве улице, крај апотеке „Делини"), одакле се разашиљала вода у околне чесме. Те су куле Турци звали „теразије за воду". Отуда је и цео овај крај — од места где је сада кафана „Руски цар" па до Двора — добио име „Теразије", јер је ова кула, као највећа и на највишем месту, била најпознатија. У вези са Стамбол-капијом и пољаном која се пружала иза ње М. Ђ. Милићевић је забележио и један детаљ карактеристичан за турски режим у Београду: „Коље, на које су Турци набијали Србе, ударано је ван Стамбол-капије и ван дрвенога моста, поред пута који води на Теразије.

Мученици су окретани лицем у поље, овамо ка Србији, да заплаше друге, који би поумили поћи њиховим трагом, то јест, који би поумили да устају против турске силе у земљи Српској!..." Крај од Стамбол - капије па све до Батал-џамије (од данашњег позоришта па до Народне скупштине) био је баруштина, пуна прљавштине, обрасла шеваром. Ту је било, како један писац из тог доба тврди, зими и курјака. На простору где је сад почетак ул. Краља Александра налазила се, на пустој ливади, само једна зграда у којој се драла заклана стОка — нека врста кланице. Даљи простор, од данашњег Старог Двора па Александровом и Крунском улицом, био је засејан пшеницом и кукурузом. На месту где је данас Стари Двор, Музеј Кнеза Павла и старо руско посланство биле су баруштине, обрасле трском, где су Београђани ловили дивље патке. Данашњи Зелени Венац, где је сад пијаца, био је пространа устајала дубока бара, у којој је било дивљих гусака и пловака. Преко те баре прелазило се само чамцима. На простору изнад те баре, где су сад улице Бранкова и Космајска, налазило се на једној страни, око Варош капије, српско старо гробље, а на другој, близу старе зграде Државне штампарије, кужно гробље. Турска гробља су се налазила свуда по вароши. Постојао је турски водовод, око 20 чесама по улицама. По баштама су постојали бунари. Улице су биле уске, криве, у цик-цак линијама, велики број се завршавао у ћорсокаке. Калдрма сувише примитивна. О каквом осветљењу, градском саобраћају, канализацији и осталим урбанистичким уређајима у то доба не може бити ни говора. Турске куће, па и многе јавне грађевине, у последњем столећу турске владавине, грађене су примитивно, од слабог материјала, од бондрука (са ћерпичем између дрвене конструкције), плетаре облепљене блатом (чатме), а каткад и малтерисане па окречене. Обично су прављене на темељу од ломљеног камена, а каткад су подрум и приземље прављени од камена а први спрат од бондрука. Неке су имале лепе, резбарски израђене таванице од дрвета. Зграде су биле слабо покривене и већином су прокишњавале. Место стакла, на прозорима је била разапета хартија пенџерлија. Поред све ове примитивности, доксати и еркери давали су бољим кућама живописан изглед. Од тако слабог материјала грађене су све турске куће досад сачуване, па и поменута зграда у којој је био Доситејев лицеј. Па ни везиров дворац, који се налазио на најлепшем месту Горњег града, онде где је данас Војни музеј, није био грађен од бољег материјала. Према опису немачког капетана Ота Пирха, који је пропутовао Србију