Општинске новине

448

Београдске општинске новине

чели да нуде на продају своја имања. Деца испред турских кућа позивала су Србе да уђу у кућу, разгледају је и купе. „На крају трећег дана готово су све куће у вароши и имања у околини Београда била распродата, а уговори о продаји утврђивани у мехћеми и српскоме суду. Неки су Турци одмах изашли из Београда, маса је пак очекивала пролеће да пођу у Турску. Тако је било по целој земљи. Нико није сумњао да ће они остати и даље у Србији". 1 ) Да се не би селили по невремену, зими, Турци су молили за допуштење да остану на својим имањима до пролећа. Милош им је то дозволио, и не слутећи да би тако нешто могло да осујети даље исељавање Турака. Београдски везир Хусеин-паша тражио је те зиме од Порте објашњење о извршењу неких тачака хатишерифа, па и оне која говори о исељавању Турака и продаји њихових имања. У одговору Порта се чудила питању пашином и тврдила „да о томе ни снивала није а камоли да је о томе реч у хатишерифу; да је тамо реч само о продаји имања и исељењу турског становништва по паланкама и селима." Порта је тражила да се продата имања врате Турцима, а да се врате на своја имања и они Турци који су се већ иселили. Одредбе о исељавању Турака из Србије унесеве су у хатишериф овако јасно и прецизно тек у последњој стилизацији, пошто је кнез Милош овластио своје депутате да поделе Портиним министрима још пола милиона гроша, поред онога што је дато за друге уступке. Сада се морало поново покренути ово питање код Порте и расути нови бакшиши, јер је беглички-ефендија, Милошев човек на Порти, шворио српским депутатима: „Наши великаши докле су на својем мансупу старају се придобити чиме ће после, кад се овог лише, живети". Ово питање је излазило више пута пред турски министарски савет, али се „потплаћени министри нису могли сложити с онима којима још није ништа дато". Пишући о овом предмету, д-р Куниберт згодно закључује: „И тако Милош, услед осећања милосрђа у невреме, и рђаво схваћене штедње, изгуби прилику да постане господарем једнога града који, што се тиче политике и трговине, беше за Србе од поглавите важности". Под „милосрђем" мисли дозволу Турцима који су продали своја имања да остану на њима до пролећа, а под „штедњом" два момента: што није на свој трошак преселио те Турке по зими у Турску и што није платио београдском везиру Хусеин-паши 250.000 гроша (око 90.000 д.), колико је овај тражио после објаве хатишерифа за своје услуге. За време преговора око хатишерифа Милош је сваког часа морао да даје новац везиру, тако да му је дао већу суму. Сматрао је да му Ј ) Мих. Гавриловић: Милош Обреновић.

после хатишерифа везир више није потребан и да се може ослободити тога намета. Да би се осветио кнезу Милошу, београдски везир, по мишљењу Кунибертову, почне да сплеткари против Милоша код Порте и покрене питање исељавања Турака из вароши, које је могао сам решити на основу хатишерифа. У ово питање умешала се и руска дипломатија, по несрећи на штету Срба, јер је гледала да придобије Порту и да, попуштајући у овом питању, добије од ње друге крупне уступке по Русију. Турци су имали да распродају своја имања и да напусте Србију до 7 августа 1831, јер је тада истицао једногодишњи рок предвиђен по хатишерифу. Зато им Милош забрани да обрађују земљу, јер неће моћи да скупе летину до доба сеобе. А кад је видео да га Турци неће послушати, Милош забрани Србима да обрађују турску земљу као надничари: „Турци нек упрте мотику на леђа па нек сами ору". Ова наредба изазва узбуну код варошких Турака и они почну да прете и да се жале турским властима. Ова узбуна довела је и до једне трагикомичне сцене у Београду. Када је Милош јавио да ће доћи у Београд да обиђе породицу, пронесу се гласови да он долази с војском да протера Турке из вароши. У паничном страху Турци потоваре на кола све своје покућство, узму жене и децу и побегну у тврђаву. Узалуд су претставници српских власти у Београду уверавали да је ова узбуна без икаквог основа, нису могли убедити у то ни самог везира. Турци су се нарочито бојали због тога што су Срби могли лако ући у варош јер су држали Варош-капију, која им је предана привремено, за време свечаног читања хатишерифа, а они нису стигли ни за годину дана да је врате везиру. Да не изазива сукобе, Милош и не дође у Београд, него се задржа у Раковици. Отуда поручи Турцима да се морају до 7 августа иселити из вароши, иначе ће после тога рока сам извошити хатишериф. Ни по одласку Милошеву Турке није напустио страх. Још читав месец дана остали су у тврђави. А остали би вероватно и даље да их није натерала нечистоћа, коју су направили у граду, да се селе у своје куће. Милош је рок сеобе Турака морао да продужи још за четири, а после за пет година, по жељи руских претставника. Али ни тада се Турци нису иселили из Београда, иако су напустили све вароши у Србији. Милош |е, преко српских депутата, развијао и пред Портом и пред руским претставницима разлоге због чега се Турци морају иселити из београдске вароши. Заједнички живот Срба и Турака је немогућ, стално долази до сукоба, до узбуна. Тим пре пгго су „београдски Турци најгори зулумћари, све сам љути Арнаутин и Бошњак." Ако се Турци не исе-