Општинске новине

3*

Како се изграђивао Бео град

4

ле из Београда, мораће се иселити Срби. Нарочито <Ју важни економски разлози које је наводио Милош: Београд је једино место у Србији где може процветати трговина и одакле ое може по земљи ширити цивилизација. Србија без Београда била би мртва, као Црна Гора која је отсечена од мора. Наводио је још и многе политичке разлоге. Изјављивао је чак да ће бити присиљен да се одрекне престола ако се Турци не иселе из београдске вароши. Али руске претставнике, Орлова и Кисељева, у чијим је рукама било ово питање, није могао придобити. Споразумом између Турске и Русије од 5 септембра 1833 усвојени су захтеви Срба да се Турци иселе из свих вароши у Србији, само није усвојен толико упорно брањен захтев да се иселе и из Београда. Ту су Турци имали да остану неодређено време, до султанове наредбе. Али су утврђена ова ограничења: а) други Турци, било из Турске или из Србије, тамо се не могу више усељавати; б) Турци који би хтели продати своја имања, могу их само Србима продати; в) Турци не могу подизати зграде ни у предграђу ни на другом месту, и морају се подвргавати прописима српских власти о реду и чистоћи; г) зли Турци да се истерају из вароши; д) само везирови и кадијини момци могу носити оружје; ђ) Срби имају безусловно право трговати у вароши, а страни поданици могу водити трговину само на велико. Срби су тражили да се поруши и шанац, али тај њихов захтев није усвојен. Исто тако није усвојен захтев Срба да им се даду две капије у Београду. Место тога одлучено је да се Турци изван шанца не могу ни у шта мешати. Па и овакве одредбе су отвориле широка врата за србизирање Београда и његово модерно изграђивање. Нарочито онај део изван шанца стављен је Србима на расположење, да га уређују како хоће. То је и разлог што је модерно подизање Београда за време Милошево вршено у главном у Сава-мали. Турци су постепено продавали непокретна имања Србима већ и због тога што су нагло сиромашили, а и због тога што су сматрали да су шиканирани од Срба. Власт везирова је елабила и све више се сужавала у корист Милошеве власти. Заједнички боравак Срба и Турака у вароши изазивао је често узбуне и крваве сукобе. Најзначајнији је сукоб код Чукур-чесме 1862 г., који је изазвао бомбардовање Београда од стране Турака, створио тежак и дуготрајан дипломатски заплет, који је решен коначним исељењем Турака и из вароши и из тврђаве и предајом тврђаве Кнезу Михаилу 1867. (О томе догађају писано је више пута у „Београдским општинским новинама".)

б) Несређеност односа ириватне својине Карактеристика тога доба јесте несређеност односа приватне својице, која је до извесне мере сметала већој грађевинској делатности. За време турске владавине хришћани су морали бежати из Београда, остављајући своја имања која су заузимали Турци и добивали од турских власти тапије. За време Карађорђево морали су опет бежати Турци остављајући своја имања Србима, који су добивали од српских власти документа о својини. После хатишерифа, када је кнез Милош дошао до веће власти и у Београду, нашло се доста начина да се опет приграбе нека турска имања. То је чинио и сам кнез Милош, који је та имања делио својим сарадницима, а чинили су и други. Купопродаје непокретних имања извршене приликом објаве хатишерифа, које су доцније од турских власти поништене, изазвале су још веће поремећаје у својини над земљиштем и зградама. Везир је забранио Турцима да предају Србима том приликом купљена имања, и наредио да им врате капаре и наплаћене цене. Али многи Турци беху потрошили један део примљених новаца; Срби нису хтели никако примати назад новац, него су чували тапије, рачунајући да ће оне опет једном добити своју вредност. Срби који су већ примили имања од Турака, који су напустили одмах Београд, нису хтели да их враћају. Ни Турци ни Срби у то доба нису имали пречишћене појмове о својини. Ко је био јачи тај је био у праву. Кад су се спорови решавали пред турским судовима, добијао их је онај ко је могао боље да плати. Срби су зидали куће на турским имањима, било као закупци, било својевољно. Било је случајева да је земљиште припадало једном, приземље зграде другом, а спрат трећем сопственику. Наравно да власник земљишта није имао никакве користи. Срби су имали донекле оправдања за овакве поступке, што су тиме исправљали неправде које су им раније чинилиТурци. Када су организоване српске власти ово је стање пречишћено. Постепено је утврђивано право сопствености и издаване су уредне тапије. Ван шанца било је много пустог земљишта, које није припадало никоме. Кнез Милош је је то поклањао Србима, давао је свакоме ко је год хтео, само под условом да га са лица огради. Пошто је хтео да се прво насели Сава-мала, поклањао је у првом реду земљишта у абаџијској чаршији (данашња улица Краљице Наталије), у данашњој Франкопановој улици и у околним улицама. Прича се да су неки грађани у новорегулисаној ул. Краљице Наталије батинама терани да ограде с лица плацеве које су бесплатно добили. Они су зато узимали плацеве са уским лицем, а дугачке у дубину, да