Општинске новине

522

Београдске општинске новине

су у главном намењене онима који немају сопствених сретстава да их сами издржавају. Могао би да постоји један начин — оГпитег обавезног обезбеђења за све случајеве у којима би била потребна ма која врста социјалне помоћи. Тај фонд морао би се створити из општих сретстава. Сваки грађанин имао би право на све врсте осигурања (болест, старост, итд.) Други ]'е начин да се сретства прибаве, за наше прилике и наше садашње уређење, из сретстава оних лица које ће уживати ова осигурања, у виду доприноса од њиховог личног рада и улога, даље од учешћа капитала — послодаваца, као што је и сад случај код радничког осигурања затим из уштеда које би црпеле, на пример, од издатака које се дају на штетне и непотребне ствари — алкохол, дуван, луксуз, итд. и од учешћа државе и општине, који би се ипак морао специјално убирати као социјални прирез и то прогресивно. Нешто слично постојало је у Србији пре рата, то је био „санитетски фонд" из кога се издржавале болнице и друге санитетске установе, вршена пелцовања и лечени сиромашни болесници. Као што смо напред видели у Бугарској постоји један сличан фонд општег народног потпомагања. Од величне сретстава, од рационалне организације рада, од уређења односа рада н капитала и опште привредне политике зависи у којој ће мери и сразмери моћи да се задовољи, отклони или бар ублажи оскудица и сиромаштина једног врло великог броја наших суграђана. И ту су могућности доста велике, а резултати могу бити релативно добри и у толико корисни, што би показали пут и начин до радикалног и потпуног решења. Најзад још неколико речи о методама рада и претходним акцијама које су потребне за што рационалније решење сиротињског питања, односно општег социјалног. Први услов за рад и за успех јесте познавање стања — статистика кретања становништа (миграција и витална статнстика), економског стања, потрошње, исхране, станова итд. добијене пописима и анкетама. Сав овај посао требало би да врши један нарочити уред — социјални институт, који би на основу прикупљених података имао да врши проучавање, општу другим установама са којима бр. се вршила организација посла и оснивања потребних установа, да подноси реферате по свима напред изложеним питањима и да организује пропаганду, обавештење и најшире просвећивање, преко својих и других организација. Као помоћни орган морао би постојати и један социјални савет — саветодавни одбор састављен од признатих стручњака свих оних струка које долазе у обзир, од претставника државних, општинских и приватних стручних организација, који би се делио на потребан број стручних секција.

А као најшира организација било би потребно да сви грађани буду ма у ком виду, и ма у којој установи, директно заинтересовани, пошто се питања ове врсте, помагање оскудних, тиче свих њих, било непосредно или посредно. Само на тако широкој основи и општој заинтересованости може се приступити проучавању, изналажењу мера, нач'ина и сретства и коначном решавању овог толико важног, колико и битног, од кога у крајњој линији зависи наш општи опстанак и напредак. Старање о сиротињи у Београдској општини Београдска општина у слободној српској држави, од почетка прошлог века па све до данас, као и наша земља, постигла је огромне напретке. У малом и сиромашном пограничном месту, какав је тада био Београд, и живот је у њему био посве примитиван. Данас се Београд развио у модеран европски град, истина са још доста остатака из свог примитивног стања, али су се ипак са његовим повећањем и развићем развиле и многе општинске социјалне установе па и старање о својој сиротињи. Недавно је изашла једна интересантна белешка у Општинским новинама (новембар 1938) у којој се износи да је још 1846 године општина била примила дужност да се стара о сиротињском фонду. „Почетком 1862 године капитал фонда износио је 133.000 гроша. На име интереса добијало се годишње 10.000 гроша. Поред камате фонд је имао и приходе: од кутија за добровољне прилоге, које су се по вароши носиле 6.000 гроша, од других прилога 3.000 гроша, од божићње милостиње 5.700 гроша и од балова у корист фонда 8.000 гроша. Укупно са каматом 32.000 гроша. Трошено је годишње (1861): на 78 сиромаха по 1 грош дневно 28.392 гроша, на сахрану сиромаха 2.000 гроша, на разне милостиње 1.000 гроша и на издржавање једног сирочита и једне жене с петоро деце 1.426 гроша, свега 32.818 гроша. Број сиротиње стално се повећавао. Док је 1857 било 30 сиромаха којима је давана помоћ, дотле је 1862 било 78. Један грош који је даван дневно, таман је био довољан да се купи ока хлеба. Пошто су издаци били већи од прихода, претседник општине је апеловао на грађане да прилозима помогну фонд." ,,Чим је био основан фонд одмах се апеловало на општину да га узме у своје руке. То је учињено из ових разлога: 1 — што је била већа гаранција за опстанак фонда кад се налази у општинским рукама, 2 — што се рачунало и на помоћ из општинске касе и 3 што су грађани увек сматрали општину за своју кућу, и за све што им је требало њој ое обраћали."