Општинске новине

Како се изграђивао Београд

535

нису били добри. Искоришћаван је највише саобраћај Савом и Дунавом, али су јаче зиме и поплаве ометале и тај најјевтинији и најлакши довоз. За своје и државне грађевине набављао је Милош циглу из Аустрије, из Пожаревца, из Шапца, а доцније и из Смедерева. Земун је имао цигле, али је била врло скупа, хиљаду комада шест талира, док је пожарзвачка стајала 11 гроша хиљаду комада. У невољи купована је и стара цигла из београдских рушевина, која се продавала по 60 гроша хиљаду комада, па и скупље, иако, по процени стручњака, није била добра. Ћерамиде су обично прављене у Београду. За зидање „Ђумрукане", и цигле и ћерамиде прављене су и печене на левој обали Саве, онде где сада Данска група врши насипе. Креч је печен у околини Београда. За тај посао су узимани обично Цинцари. Они су само пекли креч, а сав транспорт, и дрвета за рад и готовог креча, вршио је власник грађевине, односно предузимач. Каткад им је давана и храна. Према једним подацима плаћано им је по два гроша од 100 ока креча (са храном), а према другим, у другом случају, по 70 пара. Песак се вадио из ада и адица по Сави и Дунаву. Гвожђарија, стакло и други ситнији материјал набављан је из Аустрије. У почетку је дрвену грађу свако секао у околним шумама, док нису шуме знатно утамањене. Кнез Милош је тада забранио сечу без нарочите дозволе власти. Тада је и дрвена грађа набављана из далека. Начин зидања је био примитивнији него што бисмо могли замислити. Није било ни зидарских колица, него су камен и цигле преношене на леђима и раменима, а малтер се носио у текнетима и одмах се изручивао на зидове. За гвоздене лопате није ое знало, употребљаване су само дрвене. Малтер се мешао мотикама. Прва пумпа, „тулумба", појавила се уБеограду приликом зидања „Ђумрукане". Нзом је црпена вода из Саве и извлачена на градилиште за гашење креча и прављење малтера. „Штукатор" и малтерисање били су ретки. Све је то разлог зашто се у то доба, за прве владе кнеза Милоша, нису правиле у већем броју више и солидније приватне зграде. Приватни грађани су правили већином још увек куће од слабог материјала, зидове су лепили обично блатом. Такве куће су биле врло јевтине, нарочито у прво доба, када се дрвена грађа могла добављати из непосредне околине Београда, готово бесплатно. Тако је било око 1825 г. у Београду кућа за 100 гроша 1 ). Цене кућа кретале су се обично из-

међу 3—4.000 гроша. Кућа Брзакова процењена је 1830 г. да вреди више од 5.000 гроша, а кнез Милош ју је купио за 500 талира, и издао под закуп за 36 гроша месечно. (Да бисмо добили приближно појам о ценама тадашњих кућа, изнећемо распоред Брзакове куће: у приземљу: подрум са „ћилером", једна соба са кухињом и 1 комора; на спрату: 4 собе са две фуруне, 1 оџаклија и 1 кујна „по немачком стројенију", као и она у приземљу. Није сигурно да ли је то она кућа преко пута Саборне цркве, у којој је била смештена прва државна штампарија.) Па ипак, поред свих тешкоћа око грађења, и богатији« су се грађани повели за примером кнеза Милоша и почели -су да подижу лепше зграде. Прво су грађене лепше приватне зграде у кругу Саборне цркве, у шанцу. Неколико бољих кућа подигнуто је у садашњој улици Цара Лазара. Али се грађевинска делатност приватних лица пренела врло брзо и ван шанца. Прво је почела јаче да се изграђује Савска варош око пристаништа, Савским сокаком (данашњом улицом Карађорђевом). Ту су Срби подизали велике и лепе куће. Готово у исто доба српска варош је прешла шанац код Варош-капије. На месту где је било старо гробље, које је 1826 премештено на Ташмајдан, изграђују се две лепе улице: Господска (Бранкова) и Поп Пантина (Космајска). Најпознатија приватна кућа на Варош-капији била је кућа Глигорија Возаровића, у Поп Лукиној бр. 18, не због својих архитектонских особина, него зато што је још за доба кнеза Милоша у овој кући био центар просвете, — књижара, библиотека, читаоница и место за састанке тадашњих образованих

*) У обновљеној Србији кружили су највише ау•стријски (цесарски) и турски новци. Новчана јединица је био грош. Аустријски грош звао се и „порески грош" и вредео је два турска или „чаршијска" гроша. Да би смашио вредност данка Порти, који је плаћан у чаршијским грошевима, кнез Милош је побијао стално вредност чаршијским грошевима, тако да је доцније 1 порески грош вредео 2 чаршијска гроша и 8 пара. 1 талир (орлаш) је вредео 10 пореских или 2022 чаршијска гроша. Једна форинта сребрна је вредела 5 гроша пор., пола талира. Један цесарски дукат је вредео 24 гроша, око 12 предратних дин. Један порески грош је вредео: до 1815 г. јаче од 1 предратног дин., до 1825 око 80 пара дин., а од тада етално је износио по 50 пара дин. (предратних).