Општинске новине

784

Београдске олштинеке новине

потпукијег изражаја ту битну лепоту, скороки на једној својој слици (а ја сам их видео око педесет) поред тела нема више ништа; ,,хинтергрунд" М у је редовно хомогена засенчана плоха, а нити на рукама нити на врату његових модела нема чак ни гривни, ни ђердана ни прстена. На његовим сликама голотиња људског тела стоји сама за себе, као инкарнација лепоте односа светла и сене, линија и колорита. И као такове те слике чекају свог оцењивача. Не нашавши у предратној Србији плодно тло за тај свој рад — а зрно добро на камену тврдом може да проклија, али не може да се развије у биљку и да донесе плода Миловановић га у домовини убрзо напушта и преузима на себе једну мисију која је више политичког но уметничког карактера. Тадањи министар претседник српске владе Никола Пашић у намери да докаже српски карактер Јужне Србије и Македоније, па према томе и неугасиво српско национално право на те крајеве који су се тада налазмли под турском влашћу, а које су Бугари својатали за себе, доказујући то своје право вештом интерпретацијом средњевековне регионалне уметности, ставио је у задатак тадањем српском посланику у Паризу Миленку Веснићу, да нађе неког француског сликара који би пресликао разне фреске и мотиве из тих крајева, да би тако доказао неоспорни српски карактер Грачанице, Високих Дечана, Скопља итд. Миленко Веснић се у тој ствари обратио баш на Миловановићевог учитеља Бона , и овај му је рекао да Србија нема потребе да тај посао поверава неком страном уметнику, кад има тако талентованог сина као што ј е Милан Миловановић. На тај начин тај посао бива поверен Милану Миловановићу. Он се на њега баца с највећим одушевљењем и полази на освајашје Старе Србије и Македоније. На тај начин настаје колекција од око осамдесет радова: пејсажа, жанр-слика, ликова из живота и са фресака, уљем, оловком, угљем, кредом и акварелима — из Скопља, Приштине, Косовске- Митровице, Велеса, Солуна, па чак и из Сереза, непосредне близине самог Цариграда. Ја нисам био у могућности да видим те радове и према томе о њима _не бих могао ништа рећи. Они се већ дуго не налазе у поседу мајсторовом; разасуте су којекуда и сигурно их никада више на окупу неће видети ни он сам. А. Г. Матогц, у чији се суд заиста можемо поуздати, пишући у' ,,Савременику" (Загреб 1910 г.) о тим радовима, који су деломично били изложени на загребачкој изложби уметничког удружења „Медулић", окарактерисао их је овако: „Париски наш знанац Миловановић силно је напредовао откако је оставио Бонаов атеље и пошао на освајање Старе Србије и Маћедоније, одакле је донио дивних ствари. Сунчана једна стародревна ћуприја пуна свијетла,

Милан Миловановић: У грчу бола. — Карактеристичан раД крејоном из млађих дана, са изразито наглашеним анатомским елементима

са стародревним оријенталним градом у позадини ј е солидност и красота као словеначки пејсагки, а у двије три сличице наћи ћете чисти, прави, хурском тиранијом сачувани Исток као у каквој старој севдахлиској песми сарајевској, у строфама Јована Илијћа или у носталгиским причама Боре Станковића. Особито један миниатурни пејсаж: небо, досадно Д° ситости од дубоке, дебеле модрине, јаблани или чемпреси са миром фаталистичког зеленог турбана над патријархалним, у подневни мртви сан утонулим кућицама. Све је у тој сличици пуно „карактера", а мир, неки чудан, далек мир запљускује вас као утјеха светог алкурана, као слово Јеванђеља у Књизи Рут» као пљусак шедрвана на беговском тефери ч У, опасаном високим, високим зидовима и вјерним, високим арнаутским кавазима. Па онда оморике на мору, на Егејском мору, на морУ Тшрила и Метода, св. Саве и Марка од Пр илепа > на мору класичних чежња и тамних атавизама пјесме Војислава Илијћа, на мору са нлачем звонова светог Хилендара! Колика сличност између тих сличица и каивних текстова књига староставних и безазлених пјесмица, познатих нам већ из Мокрањчеве збирке! А над том неописаном идилом Орфеја, Демокрита и Сунчанице грозна ре-