Општинске новине

С ликар Милан Миловановик

785

алност младотурског и комитског клаша... Као и некада: Ој давори, ти Косово равно! Па онда — Дранг нах Остен... Али камо ме одведе Миловановић, тај најчуднији комита, који је оне древне, хисториске и дивље, 6езазлене и крваве, патријархалне и трагичне буколичке и епске крајеве одиста окупирао искреном снагом своје кичице!" А пре „Медулићеве" изложбе, ти радови о којима говори Матош, били су изложени на П-ој изложби Милана Миловановића у Београду год. 1909. На ту изложбу је довкао Краљ Петар с Пашићем и целом владом сви су остали изненађени над лепотама српске средњевековне уметности и пејсажа Јужне Србије. Доцније је Миловановић обишао Охрид, Призрен и још нека места и на једном од такових својих похода, који су, по сталним опасностима по живот и по карактеру путовања, имали више комитски но уметнички карактер — успева му да се на један романтичарско комитски начин, о чему ми је сам причао, увуче у Јуханастир „Високи Дечани" и да ту открије чувену „Лозу Немањића". Тим открићем он српској јавности даје аутентичне ликове, потиснувши до тада слављене, апокрифне, ликове српских светитзља и владаоца, који су више личили на средњевековне мађарске витезове, но на српске расне' типове. Доцније на једном од својих даљњих похода — 1909 год. — Миловановић открива у Хилендару иконопис живота и рада Светога Саве од рођења до смрти, за који је, као и за читаво Миловановићево дело, Краљ Петар показивао много разумевања — и то не само платонског. Паралелно с тим радом Миловановић ради и многе пејсаже, портрете, жанр-слике, мање композиције, скице за велике композиције итд. Из тих времена датира и једна лепа колекција из Венеције са неколико прекрасних марина, које се одликују ајвазовским третирањем колорита морске воде. Ратови, Балкански и први Светски, чине прелом у Миловановићевом сликарству. Он долази у немогућност да ради веће ствари.

Последње, још недовршено дело Милана Миловановића: Христос у Емаусу

Милан Миловановић: ЈЈапад — предграђе Дубровника — са црквом Св. Михајла у којој је сахрањен у породичној гробници интимни пријатељ Милана Миловановића, песник Иво Војновић. Слика је рађена 1920 г. на изричиту жељу аутора Дубровачке трилогије Али уметнички инстикат гони га на рад и он осећа потребу да га иживљује. У свом ратном ранцу Миловановић носи читаве свежњеве дашчица и картончића, на којима слика с коња, за време кратких одмора и за време биваковања. На тим дашчицама и картончићима, који често не прелазе величину канцелариског табака превијеног на четвртину, Миловановић са неколико потеза кичицом, местимично непокривајући ни даску с бојом, хвата импресије с појединих положаја, поједине заслужне људе и интересантне типове. То су махом набацане скице, које је требало довршавати, а које нису довршене нити ће то икада бити. Из тог доба датира и неколико интересантних платна с острва Капри, где је Миловановић сачекао крај рата као реконвалесцент. После рата Миловановић највећи део својих енергија троши у наставнчкој служби, али он ипак никада не прекида своје дело. И да-