Општинске новине

Деспот Стеван ЈТазаревић и град Београд*)

Прва четврт XV века једна је од најинтересантнијих епоха у бурној историји наше престонице. Још од XIII па све до пред крај Х1\ века отимали су се око Београда Срби и Урги. Београд је прелазио из руке у руку, почев од краља Стевана Драгутина па све до почетка XV века, када је господар Београда постао син косовскога мученика, кнеза Лазара, деспот Стеван Лазаревић. Један од најспособнијих наших владалаца, деспот Стеван оставио је дубоке трагове своје делатности и у Београду, камо је пренео своју пресгоницу из Крушевца. Еисок, снажан, леп и бујан, по речима његова биографа сличан Александру Великом, Стеван Лазаревић брижљиво је био васпитан у духу свога времена. Изгледа да је Стеван, порзд верских и богословских предмета, с љубављу читао и дела византијске хроничарске и историјске литературе, али је он, поред тога, особиту пажњу посвећивао и ратној вештини. Нзегово васпитање и усавршаваче прзкинула је, на жалост, косовска катастрофа, када је у осамназстој години изгубио свога оца, кнеза Лазара. Тада је он, иако млад и неискусан, заједно с мајком, кнегињом Милицом, примио на себз тешку и пуну одговорности дужност да управља државом и да спасава оно што се још могло спасти. У општој пометњи и страху кнегиња Милица тражила јз са синовима, у случају невоље, склоништа у Дубровнику. Очекивао се чак и пад Цариграда, а ензргични Вук Бранковић морао је крајзм 1391 предати Турцима Скопље, одакле су они чинили даља освајања у северозападном правцу српских ззмаља. На отпор се није могло помишљати. Кнегиња Милица и синови јој, Стеван и Вук, признали су тешка срца турску власт. Најмлађа Стеванова сестра, Оливера-Деспина, одведена беше у харзм султана Бајазита, где је затекла многе лепе Гркиње и Грузинке из одличних породица. Од тога времена везао је Стеван с матером, кнегињом Милицом, своју судбу за успехе и напредовање турско. Турски вазал, одлазио је он чешће на двор султана Бајазита, сузбијајући онде врло често интриге и замке које су му онде намештане. Наочит, нријатан и отворен, стзкао је он брзо симпатије енергичног султана Бајазита који му је, *) Предавање одржано на свечаној академији Библиотеке и музеја Београдске општине, на дан 29 марта 1940 године.

како прича биограф Стеванов, Константин Философ, давао савете како да управља земљом. ,,Ти ћеш, говорио је султан Стевану, одржати не само своје крајеве него ћеш освојити и друге пределе око целе своје земље и назвати се взлики и преславни владар". У Турској је државна власт усредсређена била у рукама султана, а у Србији дробила се она све више и више и слабила отпор државе према непријатељима споља. Стеван је већ од почетка своје владе нарочиту пажњу обратио усавршавању и јачању своје војске. Као и суседна Угарска, и он је свом снагом радио на том да формира јаку и бројну војску најамника с којом је он, независно од властеле, располагао слободно и самостално. Тим се онда и тумачи да је деспот Стеван без велике муке скрхао отпор непокорне властеле, тако да је у његово доба владалачка власт далеко јача него што је била у XIV веку, чак и за врзме владз цара Стевана Душана. Није онда чудно што је Стеван доцније лако изашао на крај с бунтовним братом Вуком и сестрићима Гргурем и Ђурђем Бранковићем. Мудар и смишљзн, кнез Стзван већ од почетка владе изводи свој добро смишљен план да од својих, Бранковићевих и Балшићевих земаља створи снажну државу од Дунава и доње Саве до Јадранског Мора. Таква држава, мислио је он, наслоњена на моћну Угарску, моћи ће дати успешан отпор турском надирању у правцу севзрозапада. Али, све дотле док је Бајазит био господар ситуације у југоисточној Европи и Малој Азији, Стеван Лазаревић морао је држати с Турцима и чекати моменат када ће се од њих одвоји1ти. Тако је он, као и Краљевић Марко, са својим трупама помагао Турке против Влаха у боју на Ровинама 1395, истакавши се и јунаштвом и способношћу војсковође. Две године после тога, у битци код Никопоља, одлучио је он, по казивању савременог Шилтбергера, вештим и јуначким налетом својих оклопника битку у корист Турака. Иако је Стеван једва био претурио тридесету годину живота, у боју на Ангори 1402, код данашње турске престонице, показао јз он све добре особине не само храброга ратника него и одличнога војсковође. На десном крилу турске војске борио се он толико јуначки да је пао у 'очи силноме Тамерлану, који је с једнога виса посматрао ток битке. Свога зета, султана Бајазита, и сестру Оливеру није могао спас-