Општинске новине

Деспот Стеван Лазаревић и град Београд

305

ти. Као робље силнога татарскога освајача остадоше они у Азији, а Стеван се с братом Вуком и сестрићима, Гргурем и Ђурђем, проби кроз татарску војску, докопа се Галипоља, па се на ђеновљанским лађама пребаци у Цариград. Боравак у двору намесника царства, цара Јована VIII и жене му Јевђеније, лепе Италијанке из куће Гатилузио у Митилени, значајан је био из два разлога. Цар Јован, наиме, дао је кнезу Стевану високу титулу деспота, достојанство које је у Византији, по рангу, долазио одмах иза царскога. Сем тога, нови деспот, заузимањем царице Јевђеније, отпловио је после извесног времена на острво Митилену (Лезбос) Франческу Гатилузију, где је верио сестру царице Јевђеније, Јелену или Јелацу наших домаћих извора. Док су кнегиња Милица и кћи јој, Мара Бранковићка, преко Дубровника, брижно распитивале за своју децу, Лазаревићи и Бранковићи завадише ое љуто у Цариграду. По жељи деспота Стевана, бачен у тамницу, Ђурађ Бранковић убрзо се ослобађа тамнице и бежи из Цариграда. У споразуму са Сулејманом, сином Бајазитовим, покушава он да својим ујацима, Стевану и Вуку, спречи улазак у Србију. Али Лазаревићи, искрцавши се у Бару и добивши помоћ и од свога зета Ђуре Балшића, сломише отпор Бранковића на Трипољу близу Грачанице, у новембру 1402. Бранковићи, у главном, беху скрхани и тиме учињен велик корак у напред ка стварању велике српске деспотовине. С поразом Бајазитовим код Ангоре и његовом смрћу у Акшехеру, у Фригији, наступа нагли обрт у спољној политици деспота Стевана. Катастрофа Бајазитова и услед тога привремено расуло турске државе, као и страх од татарскога освајача Тамерлана, утицали беху на Стевана да спољну пслитику упути потпуно новим правцем. Стеван се ослања на Угарску, суседну западну силу, чији је владалац прегао свом снагом да после пораза код Никопоља спреми Угарску за борбу с Турцима. Да би Стевана што чвршће везао за Угарску, краљ Сигисмунд уступио му је Мачвански Банат, покрајину између Саве, Дрине и планине Цера, с варошима Ваљевом и Соколом. Сем тога, уступио је он Стевану и Београд који је краљ Сигисмунд држао од год. 1392. Поред тога, даровао је Сигисмунд Стевану скоро цео данашњи Банат и огромне поседе у југоисточној Угарској. Деспот Стеван имао је још и неке поседе у данашњој Бачкој (Крстур), а у Срему Сланкамен, Митровицу и Купиново. Овим споразумом с краљем Сигисмундом доспео је деспот Стеван у сасвим нову средину. Васцитан на извору византијске културе и образованости, при том чешће у додиру са султаном Бајазитом и његовим доглавницима, Стеван је с новом политичком оријен-

тацијом доспео у потпуно нову средину. Њега је сада запљуснуо вал западне цивилизације, удружен с римокатоличком вером. Деспот Стеван доспео је у Угарску где је тада централна власт била већ доста слаба на супрот богатој земаљској аристократији и високим државним достојанственицима. Поред тога, средње племство, организовано веома добро по жупанијама, сужавало је такође краљевску власт. У борби с њима, краљ се ослањао час на једне, час на друге. Сем племства, Угарска је имала доста добро развијен грађански сталеж у слободним краљевским варошима с великим привилегијама и у варошима на територијама крупних земљевласника, док су рударске вароши изузете биле испод жупанијске јурисдикције и потчињене коморском грофу и краљевом благајнику-тавернику. Шири народни слојеви зависни су били у сваком погледу од територијалне господе. Војна организација у Угарској беше сасвим друга него у Србији до владе деспота Стевана. Још више одударала је она од турске с изврсном трупом јаничара-пешадије и спахија-коњице. Поред бандеријалне војске краља, великаша црквених и светских, краљ Сигисмунд особиту пажњу обратио је најамницима, с којима је слободно могао располагати у свако доба. Једино је тешко било наћи довољно сре^ртава за издржавање најамничке војске. Из источне византијске културне средине доспео је, дакле, деспот Стеван у нову западну. Али он се убрзо снашао. На својим великим добрима у данашњем Банату, с градовима Бечејем и Бечкереком, и данашњој западној Румунији, особито у сребрним и златним рудницима у Нађ — и Фелшебањи развио је он радом искусних рудара из Србије такву акцију да је услед интенсивне и рационалне експлоатације богатих рудника у Србији и југоисточној Угарској био један од најбогатијих владалаца у средњој Европи. После краља, деспот Стеван био је највећи поседник у Угарској. У две своје жупаније, Сатмарској и Торонталској, деспот Стеван именовао је жупане и поджупане. Као и угарски краљ, деспот Стеван има свога министра финансија (таверника), који прибира и рукује приходима с огромних деспотских домена у Угарској. По угледу на краљевог, овај деспотов таверник био је друга судска инстанција за поданике деспотових вароши, док је деспот за себе задржавао право решавања у трећој, највишој судској инстанцији. Деспот Стеван имао је у Угарској своју латинску канцеларију, из које су излазиламногобројна писма на латинском с деспотовим потписом. Сестрић и наследник деспота Стевана, Ђурађ Бранковић, имао је палату у Будиму, у италијанској улици, па није немогуће да је ову палату наследио од свога ујака Стевана

2