Општинске новине

306

Београдске општинске новине

који је, као магнат, често долазио у Будим на седнице државног сабора, налазећи се вазда у непосредној близини краља Сигисмунда. Стеваново често борављење у Угарској и општење с Угрима дало је повода формиран>у приче, по којој је Сибињанин Јанко (Јован Хуњадски), велики ратник у борбама с Турцима, био ванбрачни син деспота Стевана и једне привлачне Мађарице угледнога рода. Чувен са својих ранијих ратних подвига, особито у боју код Никопоља и код Ангоре, у Малој Азији, име Стеваново, као витеза и јунака, познато беше у витешким круговима западне Европе. Када је краљ Сигисмунд, после својих успеха у Босни, пред крај 1408, основао витешки ред Златнога Змаја, деспот Стеван био је међу првима члан тога реда. Деспот Стеван био је 1414 у Ахену приликом Сигисмундова крунисања за римскога краља. Онде је он, каже његов биограф, блистао као месец међу звездама. Савремени немачки писац Еберхард Виндеке гледао је деспота 1424 у Будиму, када је онамо дошао византијски цар Јован VIII Палеолог. Виндеке каже да је деспот ванредно леп и снажан човек, али праведан и мирољубив. На тадашњим свечаностима у Будиму било је разних витешких игара, којом приликом је деспот Стеван, као јунак на гласу, произвео по утврђеном церемонијалу неколико угарских племића за витезове. Деспот Стеван пружио је помоћ краљу Сигисмунду у борби с Хуситима, када ови једном приликом провалише чак у близину Будима. „И јерес звана Хус, каже биограф Стеванов, Константин, устаде и оснажи се, за које неки кажу да су близу православља". Под утицајем Угарске и запада, деспот Стеван заводи извесне реформе у Србији, којима је појачао владалачку власт у земљи. Изашавши успешно из борбе с братом Вуком, кога су Турци помагали, и сестрићима Гргурем и Ђурђем, и користећи вешто међусобне борбе Бајазитових синова: Сулејмана, Мусе и Мухамеда, деспот Стеван прегао је свом снагом да појача финансијске приходе своје земље и да с њима подигне њену одбранбену снагу. Приходи с владалачких домена, т. з. „мјеропшине" (десетак од жита, вина, воска, меда, стоке и т. д.), од регалних права (приход од ковања новца, од отварања нових тргова и царинарница, које су даване под закуп највише Дубровчанима), од соћа т. ј. непосредног пореза на баштину, појачани беху новим војним порезом који се звао „војштатик" или „унче летње". Овај порез био је општи, па од њега нису била ослобођена ни манастирска села, чим је им)Т1итет манастира био знатно сужен. Интересантно је да је деспот Стеван, који је био дубровачки грађанин и у почетку владе помагао Дубровчане у њиховим првим трговачким односима с Турцима, дошао с Ду-

бровчанима у сукоб у другој половини своје владавине. Дубровчани су, користећи се великим трговачким повластицама, добивеним 1405 од деспота у граду Борчу, у Гружи, у другој десетини XV века почели све више да нзвозе из Србије сребро и злато. У једном писму Дубровчанима од 1417 истицао је деспот да Дубровчани „за прве господе несу ини трг из Србаља износили размје коже, восак, и сирење, а сада носе сребро и злато". Дубровчани су се бранили, истичући да су се и раније обична чоха (мрчарија) и обична свила на малим трговима куповале сточним производима, али на великим трговима, као што су Ново Брдо и двор деспотов, продају се скупоцена чоха, свилене и златоткане материје и бисер, а та се роба не може плаћати „кожами, воском и сирењем размје сребром, златом и дразјем камењем". Када је деспот ударио намете на дубровачке трговце, противно привилегији од 1405, Дубровчани су протестовали. Лукави, вешти и окретни, Дубровчани гледали су да изиграју деспотове наредбе, због чега је овај наредио да се неки дубровачки трговци вежу, ухапсе и протерају. Све то, најзад, довело је до прекида трговачких односа између деспота и Дубровника. Али, иако су се током времена међусобни односи нешто поправили, било је ипак и даље спорова између Добровника и деспота који је стално спречавао да Дубровчани извозе сребро из деспотовине. (К. Јиречек — Ј. Радонић, Историја Срба IV, 207). С Млетачком Републиком дошао је деспот Стеван у сукоб због јужног далматинског приморја, земаља Балше III Балшића, после чије смрти јавише се Млечићи да их заузму. Успешним ратовањем с Млецима и вештим дипломатским преговорима, преко свога посланика Витка, успео је деспот Стеван да се одржи на јужно-далматинском приморју, што је само појачало моћ и углед Србије у средњој Европи и на Леванту. Располажући великим приходима и богатством, деспот Стеван, као и његови савременици у суседној Италији, стекао је моћно оружје не само за сузбијање сепаратистичких тежњи велике властеле, него и за подизаше и снажење културнога живота у нас. Пре свега, деспот је нарочиту пажњу обратио Београду. „Од Косова, каже деспот у повељи за град Београд, бих порабоћен исмаиљћанском народу, док не дође цар Перса и Татара и разруши њих, и мене Бог својом милошћу избави из њихових руку. Одавде, дакле, дошавши, нађох најкрасније место од давнине, превелики град Београд, који је по случају разрушен и запустео, саздах њега и посветих пресветој Богоматери". Биограф деспотов велича и хвали деспотове напоре да од Београда начини достојну престоницу велике државе. Београд је неуморним трудом деспота за кратко време изникао као велики град, који