Општинске новине

Пред ликовима претседника Општине града Бео града

311

али, гледајући споља, он још није давао утисак великога модернога града. Грађани су волели своју кућу, макар и мању, и своју слободу, макар и скупљу. Из тога разлога политички живот је у њему био увек и сувише жив и тако буран, да је одјекивао и преко границе младе Краљевине. Бити први грађанин таквога града, Претоедник општине, значило је имати многостране одлике ауторитета: стручности, воље, предузимљивости, а можда и пре свега љубави према томе граду. Зато су — и то треба нагласити — претседници наше Општине били истовремено најугледније личности свога времена и своје средине. Били су то државници, угледни политичари, банкари, професори високих школа, трговци, високи државни функционери. Ушли смо у сто прву годину од како је донет први Закон о Београдској Општини. Први њени претседници, од 839 до 41, били су Илија Чарапић, Милош Богићевић, Младен Жујовић, који су истовремено били и управници града. С почетка те надлежности нису биле раздељене. Доцнијим законом од 1866 надлежност општинске власти била је знатно проширена. Међутим, државна власт је задржавала право ингеренције у општинским пословима. Али све до доношења слободоумног Устава од 1889 Београдска општина није имала праву самоуправу. Тек од тога времена почињу плански радови на стварању модерне вароши. Пре 1867 Београд је имао по својим улицама калдрму од ломљеног камена, без тротоара. Од те године почињу се правити тротоари од цигала, да би се 1885 почели правити од камених плоча. Од тада се почињу главне улице калдрмисати и каменом коцком; а 1912 године цела линија од Калемегдана до Славије добила је дрвену коцку. Са добијањем самоуправе регулација и нивелација улица прелази у општинске руке. Питање водовода, електричног осветљења и модернијег саобраћаја решава се у то време. Од 1891—92 Београд добија свој водовод, и са његовога лица нестају старе београдске чесме и бунари. Идуће године некадашње чкиљаве петролејске фењере замењује електрично осветљење. Први београдски електрични трамвај јавља се 1894. Крајем прошлога века и почетком овога Београд добија, напорима своје општине, модерне народне школе, паркове, социјалне и санитарне установе. Сетимо се једнога низа угледних имена која су суксесивно долазили на чело наше Општине крајем прошлога и почетком овога века: Аћим Чумић, Живко Карабиберовић, Др. Владан Ђорђевић, Светомир Николајевић, Никола Пашић, Љубомир Давидовић, Коста Главинић, Велисав Вуловић... Сви су они, као и обични гра^ани, доприносили да наш Београд постане оно што треба да буде: срце Србије и словенскога Југа. Уређивали су га и подизали као своју сопствену кућу. То се види из не-

колико цифара које показују како је буџет прихода Београдске општине растао. Године 1903 он износи 3.109.868 динара и 23 паре. Већ идуће, 1904, он се пење на 5.512,113 динара и 40 пара. Године 1905 буџет прихода је 6.519.794 динара и 75 пара. Године 1906 он износи 8.947.985 и 75, да 1913 дође до цифре од 10,834.577 златних динара. Напоменимо да за цело то време није било буџетских дефицита. Једно помрачење Београда настаје за време великога рата 1914—18. Порушен, поново запуштен, под непријатељском окупацијом, он је готово опустео. Од 100.000 његових становника остало је у 1916 свега 8.000,— по званичном попису окупаторских власти. Доцније, до краја рата, тај се број попео, враћањем становништва на његова огњишта, до 20.000. Кад је у новембру 1918 закључено примирје, спољни изглед Београда је био и сувише тужан. Али, у пркос свему, он је, борећи се и уклањајући све препреке, дошао, вођен својим претставницима до данашњега лика, размера, величине. Нзегово напредовање било је једно од најкрупнијих и најбржих. За последњих двадесет година Београд је и по броју становништва и по својим размерама постао четири пута већи. Он се подизао и растао пред нашим очима. У истини, ко га није у томе раздобљу од рата до данас видео, не би га готово ни познао, сем по његовим вечитим, природним одликама: рекама које га опасују, уздигнутом, доминантном положају на њиховом ушћу, и пирамидом Авале у његовом залеђу. Али његова импозантна силуета протеже се данас од старе тврђаве са Гласником Победе до величанственога споменика Незнаном Јунаку на Авали. Нзегови мостови прелазе с оне стране Саве и Дунава, везујући га са Земуном и Панчевом у једну целину, и један живот, пун, импулсиван. Велики комплекси земљишта, који су пре две деценије били празни, данас су најлепши делови града. Оно што се не види, госпођо и господо моја, то је оно што стоји иза тога великога града који стално расте, иза његових палата, паркова, аеродрома, железничких станица, његових социјалних, привредних и културних установа, саобраћајних сретстава, убрзаног темпаживота и кретања. А то су фигуре оних људи, значајних и заслужних, који су стајали за то време на челу наше Престонице, улажући максимум старања, добре воље, напора и енергије, да би испунили безброј захтева једнога града који се диже до свога заслуженог историјског, националног и актуелног значаја. Они који су га, као његови претставници пре двадесет година опорављали од социјалне беде и подизали из материјалних рушевина, и који, нажалост, нису више међу живима — као што су Коста Главинић, и Добра Митровић и Михаило Марјановић — могу с