Општинске новине

314

Београдске општинске новине

јер су им окца крупнија. Између њих уметнута је аловска кеса, коју рибари зову ,,секл" (баск'1); ова ће, при привлачењу алова обали, служити да прими сву рибу коју алов буде опколио, а која се не буде спасла прескакањем преко горњаке. Кеса је дугачка око 4 метра, дубока око 1,50 метра, а широка за 70—80 окаца, а ова су од 25 мм. На два крајња врха кесе, која је четвртаста, привезана је по једна „чукља", комадић једека од 20—30 см., на који је нанизано по неколико оловица; чукље служе на то да задњи крај кесе задржавају тако да ова при вучењу мреже остаје разјапљена, због чега се на горњу површину кесе пришију још по 3—4 крупна параша. Од другога „сокорна" (који долази после кесе) настају три комада од 60 окца дубине, које рибари називају редом „швафцујх" (ЗсћлуеНги§), „драјер", „фиршпиц" и „форкорн" (Уог§агп), са окцима од 30 мм. Напослетку долазе, најдаље на води, опет три „форкорна" са окцима од 40 мм. Тако састављен „алов од 12 комада" има дужину око 300 метара; он је, по своме саставу, најгушћи на ономе своме делу што се (вуче поред обале, а најдубљи на ономе делу што је далеко на води. На своме крају што се вуче уз обалу, он је привезан на „штапац", јаку грану жилавог дрвета са ракљом на доњем крају, где је чврсто уракљена једна цигља; штапац тада, кад је у води, стоји усправно па, поред параша на горњаки, и он одржава пређу у приближно усправном положају. Тако исто, на онај део мреже што је избачен на воду, везан је други, такав исти штапац, кашто нешто дужи, а понекад се на томе крају и не везује штапац, већ се само саставе горњака и доњака у једну гужву. Сваки штапац на своме доњем крају има „паггучу", заобљен комад тврдог дрвета који чврсто утврди цигљу на њему, а у исти мах и чини да доњи крај штапца лакше клизи по муљевитом дну. Напослетку, за онај комад алова (т.ј. за његов штапац) што је до обале везан је комад једека од неколико метара дужине, а за крајњи комад, онај што је на води, везан је дугачак једек, састављен по дужини од 3—4 „пуна једека" од којих сваки има око 45 метра дужине. Алов захтева за рад са њиме велики „аловски чамац", обично „растовак", какав су београдски рибари обично добављали из Апатина или Вуковара. То су чамци нарочите, за рад рибара подесне конструкције и форме, са уздигнутим задњим и предњим крајем који носе називе „штуир" и „кранцл". На врху кранцла, на самоме кљуну чамца, утврђен је „пањ", комад тврдог дрвета; на средини чамца се постави „семпрух", кратак патос од дасака, уздигнут за 10—12 сантиметара од дна чамца, а који служи на то да на њему стоји „мештер" који избацује алов, и да се на њега смести, као пластић сена, целокупна мрежа,

са које се тада цеди вода коју је она при раду собом увукла у чамац. На предњем крају чамца су уз „канате" (бочне стране) чамца приковане, једна наспрам друге, двг „коломпе", комади јаке растове даске; за сваку од ових везана је по једна замка, звана „гужва" од кратког парчета једека на које је намотана стара пређа; кроз ту замку пролази „завозно весло", а тих весала има у чамцу по 2—3 ;стара пређа спречава непосредан додир весла са једечићем од замке, који би се, трењем уз весло, брзо искидао. Скелет чамца састоји ое из неколико пари растових „јегија", јаких, жилавих на крајевима усправно пресавијених гредица на које су кованим јекоерима приковане широке и јаке даске од „табана" (дна) и „каната" (бокова) чамца. За предњу јегију, испред седалице за момка „средњака" или „пецкеша", везена је јака замка од једека, која носи назив „кнебл" и служи на то да се за њу веже дугачки једек што долази од аловског штапца везаног за крајњи комад алова. Са таквом опремом, начин рада у Сави и Дунаву описан је у овоме што следује. Алов је у комадима донесен до обале и ту су комади посастављани. За дубоки део алова, онај што ће ићи водом, везује се „доњи штапац", па се онда алов пренизује (или како то рибари кажу „анцигује") на „семпрух", тако да му је дојнака окренута „кранцлу", а горњака „штуиру''; то раде упоредо два рибара, најчешће „мештер" и „пецкеш". Кад при томе пренизавању наиђе аловска кеса, она се распростре по чамцу тако да ју је лако избацити кад на њу дође ред, па се пренизивање продужи. Кад је алов тако пренизан у чамац, у овај се уноси и смешта велика празна барка у коју ће се метати уловљена риба, као и остали потребан прибор што ће се носити у чамцу, а то су: „вохпер", широка кеса од јаке пређе, разапета на обруч од дивље лозе, затим „лента" и „латкерк", ам за онога што води крај алова поред обале, „латшток", дебео јак штап којим ће се он подупирати вукући алов, „кобер", кожна кеса са резервним оловицама, кљештима, бургијом, ексерима и локотом за барку; „пузнови", врста амова од уског кудељног колена, у које се упрегну рибари кад стану привлачити крају алов; напослетку дође исполац, котао за аласку чорбу, кашике, чинија, крчаг, асура и „штагле", мотке које ће се на месту лова побити у дно воде поред обале и за које ће се везати барка у коју ће се изручивати уловљена риба. Кад је све то готово, рибари заузимају сваки своје место у чамцу, отисну овај од обале и завеслају у правцу „мета", места на коме ће се аловом радити. Напред, на „кранцлу", весла завозним веслом „кранцарош", а испред њега „средњак" или „пецкеш"; испред овога је „лаптарош" који весла трећим завозним веслом