Општинске новине

3*

Београд негдашњи центар великог рибарства

315

иаи дотерује шта на алову. На „семпруху" стоји читав пласт од мреже и једека, а на „штуиру" седи и чамцем: крмари кратким крмарским веслом „керудером" или сам рибарски мајстор чији је алат, или његов заступник „мештер", кога сви момци морају у послу безусловно слушати. Кад се стигло на мет, стане се на месту одакле ће се алов почети избацивати, а које носи назив „торкеб", па се чамац окрене кранцлом на воду, а штуиром уз обалу. Ту лаптарош изађе из чамца носећи собом крај од кратког једека за који је везан горњи штапац, онај што ће се, кад алов буде избачен и распрострт по води, вући низводно поред саме обале. Пошто је лаптарош везао тај крај једека за свој ам, на знак мешетра момци завеслају на воду, а мештер, пошто избаци поред саме обале горњи штапац, продужује избацивати алов, и то увек на десну странуј чамца, редом комад по комад, док не избаци цео алов. Веслачи тада престају веслати, чамац се испречи попреко на ток воде, да би га вода лакше носила, па се пусти да „плави", т. ј. да га вода тако носи. Плавећи тако, чамац вуче собом и алов, јер је једек којим је овај везан, у исти мах везан и за „кнебл" у чамцу. 3«\ то време лаптарош, идући лагано низ воду поред саме обале, задржава свом снагом алов да га јака вода не одвуче од обале, и иде полако за штапцем који иде поред обале. Алов га вуче на воду толиком снагом да се он мора снажно одупирати и наслањати о свој штап, па и полећи по земљи. Алов ое на тај начин, са једне стране задржаван од лаптароша, а са друге стране вучен чамцем који плави, све боље „прислања" уз обалу, градећи једну полу-елипсу и заграђујући рибу. Кад се тако плавећи дође наспрам места где ће се алов извлачити из воде, мештер да знак веслачима да снажно повеслају обали, вукући собом штапац који иде водом, а са њиме и алов. Кад штапац буде на тај начин привучен на 40—50 метара од обале, на знак

—— &• ток реке IV

мештеров средњак једним потезом одреши једек са кнебла, тако ослобођен чамац се упути обали што се може брже и чим на ову стигне, из њега искачу момци на обалу и потегну вући дугачак једек од штапца, да би овај сасвим привукли крају. За то време лептарош је застао, добро се одупро о свој штап и задржао у месту горњи штапац алова. То учини да се алов још боље прибије крају, тако да му дојнака дохвата дно реке, а горњака са парашима на површини воде; риба је тада заграђена као плотом. Кад је доњи штапац стигао крају и извучен на обалу, момци стану извлачити алов уза саму обалу; мештер извлачи горњаку, средњак дојнаку, а овоме помаже кранцарош. Место на коме се алов тако извлачи, унапред одређено и рашчишћено од шљама, трња, камења и т. д. београдски рибари називају ,,аузнем". Пошто тако буду извучена три најдубља комада, мештер даје знак лаптарошу да са својим штапцем 1 , вукући га поред обале, прилази к њему. Овај тада одмах пође низводно и од тада води свој штапац тако да се аловска кеса (секч), која се на води познаје по крупнијим и гушћим парашима, исправи како треба и да се од тада вуче потпуно разјапљена. Лаптарош, поред тога што мора бити снажан човек, мора бити у своме послу и добро извежбан јер, како кажу аласи „лаптарош лови рибу". Од њега на првом месту зависи то да ли ће алов ићи низ воду како треба, да ли ће се правилно прибити и прислонити на дно уз обалу, и да ли ће кеса за то време бити како треба разјапљена, јер онда риба у њој тражи склониште или излазак из пређе, а кад једном у њу уђе, она ту и остаје. Лаптарошева брига је и то да кад је он већ са својим штапцем стигао на „аузнем" и тиме затворио круг у коме је риба, кеса буде на средини тога круга, нешто мало узводно. Тада њему прилази кранцарош и иомаже му извлачити његов крај алова, при чему лептарош извлачи горњаку, а кранцарош дојнаку. Последња дође на ред и извлачи се кеса, у којој је дотле сакупљена риба што ју је алов опколио. Риба се из кесе изручи у „вохпер", који после тога лаптарош вуче кроз воду до барке која прими