Општинске новине

316

Београдске општинске новине

Сл. 3. Пренизовање великог алова у чамац рибу, било сву заједно, било сортирану по оделењима барке, средини и „шпитаљима". Алов се тада понова прениже у чамац ради поновног лова, Алов обично лови „средњу рибу'', понајвише белу рибу, чортана и крупнијег шарана, штуку, протфиша, сомче и понеког смуђа, мрену и кечигу. Крупна риба се више држи дубина на којима алов не може да ради. Алов ое, истина, избацује и на дубокој води, али он почиње затварати рибу тек онда кад се „прислони", т. ј. кад приђе обали на дубину мању од три метра. Простор који он тако почисти доста је велики; за алов од 12 комада он је, ако је мало јача вода, дугачак по 300 и више метара, мерећи од „торкеба" до „аузнема". Понекад се на томе простору нађе и која крупна риба; мештер Иван Шокац извукао је једном на м!ету „Црквиште" аловом сома од 50 килограма, а писац ових редова нашао је у кеси свога алова, на мету „јалија" крупну јесетру. Занимљиво је било гледати рад са великим дунавским аловом у време „плове", о којој је у ранијем чланку била реч. Ако није припекло јако сунце, које чини да шаран прилегне по дну, он кад алов на њега наиђе прескаче преко горњаке, често по мноштво њих у исти мах. Судећи по мноштву шарана који тако искачу из мреже, мислило би се да ће их остати још много више у алову и да ће бити богат лов. Тако понекад и буде, али се дешава и то да сви шарани опкољени аловом поискачу преко параша, а да у алову остане само бела риба, понеко сомче, мрена, вретенар и смуђарак. Нема много места у Сави и Дунаву, у београдском риболовном подручју, на којима може да ради велики алов. За тај посао траже се места где се дно реке благо спушта од обале на воду, а да такво место буде чисто на дужини од бар 250 метара дуж обале, т.ј. да на њему нема пањева, клада или крупног камења, о које би алов запињао и цепао се. У непосредној околини Београда било је у

ранија времена неколико таквих „аловских метова", око којих су се грабили рибарски мајстори и мештери. Одм;ах испод града, у близини куле Небојше, где данас стоји уленгерено мноштво шлепова свих народности, био је чувени мет „Јалија", који је нарочито био издашан за време „плове". Затим, испод места где се данас налази електрична централа био је такође добар мет „Пумпа"; он је почињао испод пумпе којом 1 је једна оближња фабрика вукла из Дунава воду за своје потребе. Испод Карабурме био је мет „Роспија" наспрам старе Роспи-Ћуприје, који је давао лепу белу рибу и сомче. Шарана је обилато давао мет „Црквиште", чији је „аузнем" био код једне увале наспрам Вишњичке цркве, а „торкеб" на 250 метара више њега, на месту које се распознавало по модрој уми на обали. Пошто је пре светског рата у Београду бивало по 7—8 беликих алова, то да међу њима не би било сукоба у расподели метова, рибарски мајстори су коцком одређивали на коме ће месту који алов ловити одређепог дана, а за време од 24 сата. На један мет одређивало се, за један исти рок, по 2—3 алова који су, по утврђеном реду, на њему ловили „штренг", т. ј. без прекида. Сутра дан изјутра стизали су на мет други алови чији је био ред и отпочињали одмах лов, а они који су дотле ту ловили враћали су се у Београд, на дунавски кеј, где су уловљену рибу продавали рибарским трговцима јавним надметањем. Ако који мајстор није хтео искористити своје право да одређеног дана лови на одређеном му дунавском мету, он је, надајући се бољем лову у Сави, ишао са својим аловом на савске метове, на тако звано „офишовање", при коме се мет ловио само по једанпут за 24 сата па се, кад буде „обловљен", ишло на који други савски мет, и то се продужавало до 2—3 сата после пола ноћи, кад се „завоске", држећи се средине воде, журило на дунавски кеј да би се уловљена риба продала лицитацијом још истога јутра. Велики алов је, по правилу, радио у пролеће, преко лета и у јесен. Међутим било је и рибарских мајстора, као н. пр. мајстор Јоца Берлетић, који су аловом ловили и преко целе зиме, али и то само „офишовање", јер зими риба не путује, па се на једноме изловљеноме мету више није могло наћи рибе за више дана после лова. Кад би, у позну јесен, престао да ради алов, настајало би време ловалапташем, о коме ће мало даље бити реч. Напослетку, истим великим аловом, којим се ловило на савским и дунавским метовима, радило се и у ритовима, са том разликом што кад је рит простран, горњи је штапац штапац избациван не уз обалу као при речном лову, већ далеко од ове на води, па је онда цео алов привлачен обали, савијен најпре у полу-елипсу, а за тим у елипсу која