Општинске новине

Београд негдашњи центар великог рибарства

317

се све више сужавала док се сва опкољена риба не сатера у кесу и ова се не извуче на обалу. У риту се радило и „на дочек", што се обављало на следећи начин. Кад се зна да риба иотегне из рита у одређеном правцу, н. пр. да се дохвати текуће воде, преко пролаза препречи се алов тако да риба идући из рита ка тој води наилази на аловом преграђени простор. С времена на време момци алов савију у полу-елипсу, доведу један штапац до другога, скупљају алов, сатерују опкољену рибу у кесу, изруче је у „вохпер" па из овога у барку, и забаце понова алов „на дочек". 2. Тањарски адов (гањарац) Разликује се од великог алова тиме што је краћи, састављен од 6—7 аловских комада, али је много дубљи, и што нема кесу (секл). Комади до обале су му плићи, дубине по 2—3 метра, а комади с воде све дубљи што иду даље на воду, тако да достижу дубину од 7—8 метара. Први комади, они до обале, су гушћи, са окцима од 25—30 мм. док су они на води ређи, са окцима од 35—40 мм. Први комад од обале везан је за јаку дрвену облицу која замењује штапац, а задњи крајњи комад им;а на место штапца „шолн", дугачку мотку оптерећену на своме доњем крају, да би у води стојала приближно усправно и раширила тај крај алова. Тањарски алов ради на стрмијим: и дубљим метовима. Рад је исти као са обичним великим аловом, само се нема посла са кесом, пошто ове нема, и лаптарош има да запне много више. Јака воде на дубокоме мету и велика површина дубоког алова чине да је лаптарошу врло тешко отимати алов од воде, т. ј. задржавати га да не буде одвучен на воду. Лаптарош обично полегне до земље одупирући се на свој дебео штап, да га вода не би повукла за аловом. Кад је вода нешто јача, он мора после свака 2—3 корака побијати штап у блато или песак, омотавати око њега свој једек, задржати тако алов свом снагом, па опет продужавати водити га поред обале; то тако задржавање алова зове се „ударање писке". Дешава се на дубоким метовима и на врло јакој води да и то није довољно, већ да алов морају задржавати по 2, 3 или и 4 лаптароша, упрегнутих у јаке амове од широког кудељног колана, па да се чак морају поред обале, онуда куда ће они проћи задржавајући мрежу, копати јаме у којима ће се они моћи боље одупрети снази воде; изишавши из једне јаме, они би ускакали У другу и тако редом докле год алов „плави" низ воду. Кад ј е тањарац тако плавећи стигао наспрам „аузнема", места на које ће бити извучен, мештер да знак веслачима да снажно повеслају обали, па кад крај алова буде при-

вучен на 40—50 метара од обале, одреши се једек са кнебла у чамцу, овај се брзо притера крају, из њега поискачу момци, прилегну на једек и привуку крај алова сасвим уз обалу. За то време лаптарош је ударио писку и задржао у месту свој крај алова. И од тада је посао исти као код обичног алова, само што се опкољена риба сатера не у кесу, пошто ове нема, већ у два средња комада мреже, који се зову „џакови", па се из ових риба изручује у „вохпер", а из овога у барку. Тањарским аловом се хвата и ситна, и средња и крупна риба, нарочито крупан шаран и по гдекоји крупнији сом; раније се њиме хватала и јесетра, сим, паструга, а понекад и сама моруна. Један од некад чувених „тањарских метова" било је „Купусиште", дубок и простран мет са мађарске стране испод Панчева. Он је у своје време давао крупног сома, јесетру и снма, а за време турских аласа још и моруну. Данас је сасвим искварен, разривен или засут. У Сави и данас има дубоких метова на којима може да ради тањарски алов; један је такав мет испод Умке, на српској страни; други је на Великој Дубоки, и један на Брески више Забрежа, али ти метови не дају ни издалека онакву рибу какву су некад давали. Ти савски тањарски метови данас, у време кад се према водостају Саве може на њима ловити, дају поглавито осредњег и крупног шарана, понеког смуђа, сомче и белу рибу. Данашњи београдски и земунски рибари ту раде на „храну"; кувају у великом котлу и разбацују по мету јечам 1 , који пада на дно и задржава шаране на мету док их тањарац не скупи у барку. Али некадашње крупне рибе на тим метовима више нема.

3. Мадровачки адов (садећак) То је врста омањег алова без кесе, који носи назив по томе што њиме највише раде сељани из села на српској обали Дунава, као што су: Дубравица, Петка, Рам, Кисељево, Винце и др. а које београдски аласи, кад они дођу да лове у београдским водама, називају „мадровцима"; сами мадровци називају тај алат „салећаком", пошто се њиме на брзу руку „еалети" риба. Тај се алов састоји из једног комада пређе, дугачког по 60—70 метара, са окцима раније од 15—25 мм, а данас од 25 мм.; дубина пређе је 60—100 окца. Онај крај алова што се прво избацује из чамца везан је за штапац нешто дужи, а лакши од штапца великог алова, и који се зове „клеча"; други крај, онај што иде на воду, везан је за кратку облицу од дрвета, за коју су везане горњака и доњака мреже, прва са нанизаним пловцима „парашима", а друга са нанизаним оловицама. За исту облицу везан је и дугачак