Општинске новине

318

Београдске општинске новине

једек којим ће се алов, кад буде по води разбачен, привлачити обали. Рад са мадровачким аловом је овакав: алов ое прениже и сложи на покретну широку даску која се са свом мрежом и њеним једеком може износити из чамца и уносити у овај; један од рибара, који се зове „клечаџија", извуче са даске на обалу клечу и држи је у руци усправно; два рибара повезу завозним веслима, а четврти постепено и лагано спушта мрежу из чамца у воду, без лупе и бућкања, оловице напред, а параше назад, док сва мрежа не буде избачена тако да направи у води четвртину кружног лука, чији је један крај сама клеча. Кад је и задњи крај мреже избачен из чамца, овај се управи право ка обали, а за то време се из њега пушта у воду дугачак једек везан за тај задњи крај мреже. Чим је чамац пришао обали, рибари искачу из њега и сложно потегну једек па привуку задњи крај алова обали; тиме брзо затворе полукруг и опколе рибу која се ту на мету буде затекла. Рибари тада скупљају мрежу на обалу и сужавају полукруг који она прави,, а за то време клечаџија им: лагано прилази са својим крајем мреже док не дође на 6—7 метара од њих; тада њему приђе у помоћ један од три рибара, па обоје скупљају свој крај алова на обалу. Кад је мрежа тако скупљена, у њој се онде где се оба пара рибара при томе скупљању буду састала, нађе сконцентрисана сва аловом опкољена риба, коју рибари тада покупе и изруче у чамац. Кад је то свршено, мрежа се поново пренизује на даску и спремна је за идући лов. Мадровци су необично вешти и хитри у лову са таквим алатом. Они раде већином ,,по буџацима", омањим просторима где други алат не може да ради, а где се нарочито бела риба скупља у мирну плитку воду. Раде готово увек само ноћу, а њихов омиљен начин рада је „околиш", при чему се аловом брзо, за пар минута, опколи неко такво место, привуче се крају риба која се ту буде затекла и изручи у чамац, па се пређа за тили час опет прениже на своју даску и одмах се лови опет такво неко место у близини. За једну ноћ мадровци излове по двадесет и више метова, поред свег губитка у времену при путовању од мета до мета. Раније, док су дунавски мадровачки мзетови били на мађарској страни, они су за тили час обловили мет и ако су мађарски финанси у његовој близини, а они немају никакве рибарске дозволе ни српске ни мађарске. Ако их финанси изненаде, они остављају алов, хитро ускачу у свој чамац оставивши клечаџију на обали са његовим крајем алова, а поневши собом крај од дугачког једека везаног за други део алова. Кад су се удаљили од обале за дужину једека, они сложно из чамца потегну вући једек, а са њиме и алов ,у чамац, а са аловом и клечаџију који се, вучен тако кроз воду,

Сл. 4. Рад мадровачким аловом чврсто држи за клечу. Кад је и овај ускочио у чамац, они са највећом брзином пребегну на српску страну, ма да финанси на чамац који пут и пуцају. Чамац са мадровачким аловом могао се издалека на води распознати; мадровци су увек возили на три завозна весла, од којих су два напред, на предњем крају чамца, а треће на задњем крају, позади онога што крмани. Они никад нису носили барку у чамцу, већ су рибу изручивали у чамац и тако је ујутру продавали било на дунавском кеју београдским рибарским трговцима, било по селима у чијој су близини ловили. Београдски рибари у ранија вемена нису радили мадровачким аловом, јер је тада за рибарске момке било довољно великих алова и лапташа, али после светског рата, кад је нестало тога великог алата, мадровачки алат се, као спретан и јевтин, и код њих одомаћио. На место негдашњег великог дунавског алова, сад се, и то само лети и у јесен, може ноћу на води срести и по који београдски аловчић мадровачке сорте, који лови „буџаке и околише", па покаткад у зору донесе на дунавски кеј пун чамац беле рибе за лицитацију. 4. Грундкорн (6гшк1{*агп, 5рЈеЈ*еШе1г, ЈгатаИ) Мрежа коју рибари на нашем приморју називају „попуница", а код београдских рибара нема српског икена, већ се зове онако како је називају пречански рибари који су је к нама и донели. Дугачка је 60—100 метара, дубока 2—3 метра, кашто и нешто више. Састављена је из три једна преко друге прешивене пређе, две спољне, које носе назив „шпиглови" са пространим окцима од 150200 мм„ исплетене од дебљег и јачег канапа, и једне унутарње, „лиша", врло танке и лаке, од танког меког конца, са окцима од 25—30 мм. по дубини два пут веће од оних двеју спољних. Све су три пређе но целој дужини пришивене („начеткане") на два једека исте дужине као оне, један на горњем други на