Општинске новине
4
Београд негдашњи центар великог рибарства
321
ци, вукући лапташ, не иду упоредо, већ онај што је уз обалу заостаје, док други измиче, тако да лапташ ради као што ради обична загажња поред речне обале. А кад је рина на води, рибари кажу да „терају глајх-рину", при чему чамци иду сасвим упоредо, раздал>ени један од другога за дужину лапташа. И тако се ради док се, ловећи низ воду, не стигне до места где се лов прекида. Надмоћност лапташа као рибарског алата над другим алатима у томе је што он ради и по плићацима и по највећим савским и дунавским дубинама, и уз обалу и насред воде; што се не извлачи на обалу као алов, већ непоредно у чамце, и што је рад њиме врло брз: док се истера један аловски мет може се истерати по 7—8, каткад и више лапташких рина. Он ради и кад је издрпан, јер риба у њему нема времена да нађе рупе кроз које би се извукла из пређе. Напослетку, он ради у свако доба године, па и по непогодама, мразевима и између санти леда по Сави и Дунаву. Лапташ хвата сваковрсну рибу и сваке величине. Ситна риба, која би се могла провући кроз окце пређе, ипак се хвата јер се препречи преко конца, или се за овај закачи својим перајима, бодљама или брком. Са њиме није тешко савладати и најкрупнијег сома, маневришући на аласима познат начин, а који ће бити описан у једноме од идућих чланака. 6. Пирић (мади лапташ) То је нешто краћи и плићи лапташ који ради такође са два чамца, али мања од лапташких. Захтева послугу од четири рибара, на место њих шест колико их захтева рад са лапташем. У сваком чамцу су по њих двојица, од којих један весла „на трапезане", са два завозна весла, а други разбацује и води мрежу између чамаца раздаљених један од другога за онолико колико је пирић дугачак. Рад је исти као и са лапташем, чије све добре стране има и пирић: хвата исту рибу као и лапташ, ради и на плићацима и у дубинама, на сред воде и поред обале, а брже се затвара него лапташ. Па ипак мање је код београдских аласа одомаћен но лапташ. 7. Влак То је четвртаста кеса од пређе, без икаквог рама, коју два рибара, са два чуна, „чланећи'' (веслајући једном руком са кратким чунарским веслом) вуку између ових било по дну реке, било „у пола воде". Кеса је дугачка 4 метра, широка 8 метара, а дубока 2,50 метра. Горњи и доњи обод мреже носе називе „горња и доња повора"; леви и Десни обод кесе називају се „раставе". За крајеве доње повора везан је по један јак
једек који на своме доњем краЈу, онде где је везан за повору, има по један терет (који се назива „ђуле") од 3—7 килограма тежине, према дубини на којој се влаком 1 ради; тако оптерећен једек назива се „поставац". За крајеве горње поворе везан је по један танак једек („иншљиг") који се назива „стражица". Честина пређе зависи од тога на какву се рибу ради, да ли на средњу или на крупну, и према томе се праве: 1° влак „честар", са окцима од 25 мм. 2° влак „редар", са окцима од 50—70 мм. 3° влак „корана" са окцима од 100130 мм. Рад са влаком је овакав: два рибара, ортака или мајстор са својим шегртом, сваки са својим чуном, изађу на место одакле ће почети ловити, било средином реке, било ближе једној или другој обали; чунови се поставе поребарке један уз други, па се влак прениже пола у један, пола у други чун. Кад је то учињено, чунови се отисну један од другог, а рибари избацују из њих сваки своју половину мреже, док не дођу до растава; тада спуштају у воду најпре оба ђулета са поставцем, па за овим и крајеве повора, пазећи да стражица буде толико затегнута да мрежа између чунова остане разјапљена. Сваки од два рибара тада једном руком 1 „члани" са спољне стране свога чуна, а другом руком држи у исто време и свој поставац, и своју стражицу, поставац целом стиснутом шаком, а стражицу преко кажипрста. Мрежа се тако постепено и лагано спушта ка дну реке, док се не осети да су ђулад ударила о само дно; кад то осете, сваки од два рибара стегне чврсто у руци свој поставац, затегне колико треба своју стражицу, па почну са растављеним чуновима чланити низ воду. Ако вода није довољно јака, један или други чун се попречи да би га вода лакше носила и помагала веслачу. Поставац и стражица се крате или попуштају како би ђуле непрестано додиривало дно, али само за толико колико је потребно. Кад тако вучен влак сретне рибу, ова њушком дирне у кесу од пређе, што рибар одмах осети на стражици пребаченој преко кажипрста. У томе тренутку оба рибара скоче
ток Воде
Сл. 9. Рад влаком