Општинске новине

342

Београдске општинске новине

За сврху микробног напада вирус мора бити довољно отпорни против спољних утицаја, поседовати јаку и фиксирану вируленцију, са способношћу пенетрације у организам кроз неповређену слузокожу или кожу. Сем тога вирус из ове групе за напад у близини непријатеља мора бити практични лишен способности за интрахуману инфекцију. Вирус мора изазивати инфекције, које су у стању да онеспособе за рад и војну дужност оболеле за дужи период времена. На основу анализе особина гтознатих вируса за бактериолошки напад могу бити искоришћене под горе описаним условима на пр. бацил Уајтмори, (Бас. ^Шгтоп) бактериум туларензе, и бруцела мелитензис. Први преставник из ове врсте вируса јесте бацил Уајтмори, који изазива тешкутропску болест звану „Мелиоидозис", која сеу95°/о завршава смрћу. Први пут ову болест посматрао је Уајтмор у Рангону (Индо Кини) 1911 године. Проузроковач те болести бацил Уајтмори има извесне сличности са бацилом сакагије и донекле са бацилом пиоцианеусом. Болест се преноси преко пацова^ и путем контакта инфицираних продуката са слузокожом. Мелиоидозис испољава се у виду 4 форме: надакнутом септикемијом, која односи оболелу жртву за 3—7 дана; акутном септикемијом, субакутном септикемијом са разноврсним симпомима, која односи жртву за 24 дана, и најзад хроничном формом или хирушком са појавом пустула и апцеса. Интрахумана инфекција код мелиоидозиса практички је искључена али инфекција помоћу микробне магле-облака и специјалних справа бомби могућа је, те према томе овај бацил може бити увршћен у низ вируса подесних и употребљивих за бактериолошки напад. Други вирус из ове групе јесте бактериум туларензе, проузроковач смртоносне септикемије глодара или туларемије пронађен је 1912 године од стране америчких научњака Мак Која и Чапина у Калифорнији у срезу Тулара. Клинички симптом туларемије потсећа на лаку форму бубонске куге. Болест се преноси у природним условима преко инсеката са глодара на човека, јер глодраи служе као резервоар овог вируса. Исто тако болест се преноси додиром са болесним животињама приликом њиховог препарирања, скидања коже и слично. Сем тога постоји могућност инфекција човека кроз неповређену кожу и слузокожу, јер је јапански научник Охара експериментално утврдио способност пенетрације вируса туларемије кроз неповређену можу. Вируленција бактериума тулерамије је веома јака, јер је довољно само један милијардити део од 1 см. 3 инфекциране крви да би се пренела инфекција. Због тога ради предохране у лабораторијама

*) Цит. по Б. Е. Сои1иге. 1,а теНоМове. Кеу. <!' Ну^1епе е4 <1е 1а те<11сгае ргеуеп1. 1935. N. 3.

се препоручује приликом рада са тулерамијом снабдевање маскама како би се избегла инфекција преко органа за дисање и облачење гумених рукавица ради заштите коже од овог јаког вируса. Ове особине бактериума туларензе доказују нарочиту подесност за њихово искоришћавање у циљу бактериолошког напада, тим пре, што је инкубациона периода туларемије веома кратка и у извесним случајевима износи свега неколико сати (око 14), а после чега почиње акутна периода болести, која траје три недеље. Смртност од ове болести релативно није велика свега око 3,5% али после фебрилног стања оздрављење наступа веома споро тако, да је реконвалесценат још дуго месецима неспособан за рад и за вршење војничке дужности. Код човека туларемија испољава се у виду: окуло-гландуларне, улцеро-гландуларне форме (шанкар са отоком најближих жлезда), гландуларне форме, тифуса и макулопапулозне кожне форме са егзантемима на кожи, која је последњих година описана од стране чешких научника (Еикез, Ме1;ои8ек, Татапек). Код првих двеју поменутих форми: окулогландуларне и улцероглнадуларне на месту улаза инфеката ствара се примарни афект шанкр-раница, око које се развије оток. Трећа врста микроба, која спада у исту групу и може бити такође искоришћена за бактериолошки рат, а нарочито у виду микробног облака и магле које се могу спуштати на непријатељске објекте, јесте бруцела мелитензис, која изазива болест под називом „малтешка грозница". Болест се карактерише дуготрајном температуром, која се протеже у виду таласа месецима, чак до две године, изазивајући смрт код одраслих у око 23°/о а код деце је леталитет много мањи (2—3%) али болест је дуготрајна. Болест се не преноси у редовним приликама од човека на човека. Микрококус мелитензис изазива те болести нарочито је отпоран на спољне агенсе, али у исто време је способан инфицирати човека и дете не само преко стомачно-цревног трактуса, но и преко слузокоже органа за дисање. Патогенитет микроба је тако рећи универсалан, јер је микроб патоген за већину животиња и човека и може бити искоришћен у разноврсним облицима као ратно микробно оруђе. Поменута група вируса могла би се допунити са бацилом пситакозиса изазивачем папагајске болести веома опасна за човека а која се може лако ширитк како природним, тако и вештачким путем помоћу инфицираних папагаја. Први пут у Европи ова болест (рзИ;1;асо818) била је констатована по Јургенсу 1886 године. Године 1929/1930 била је опажена већа епидемија пситакозе у Америци и Европи око 800 случајева, при чему је се болест испочетка појавила у Немачкој у вези са увозом из Бразилије папагаја (СгузоЉ атагошса).