Општинске новине

352

Београдска општинске новине

ма, био је на првом месту тај да баш том свом сељачком залеђу прошири хоризонте, поучи га у шегсвом свакидашњем, тешком раду, да му укаже на путеве да од свог рада избије што више и сигурније користи, а тај задатак није било лако спровести. Сама пак престоница се убрзо навикла да гледа оне високе гвоздене стубове на згради Академије, она је, као варош која брзо и живо еволуира, са лежерном али искреном симпатијом примила нову тековину. Провинција и село, који много спорије дишу, били су домени где је требало уложити огроман труд да се пробије лед. А у самој организацији, у тражењу и проналажењу потребних људи, — јер радио је донео собом потпуно новз и до тада непознате професије, — Радио Београд је имао такође много муке и труда. Од интереса ће бити да напоменемо да Радио Београд није имао једну већ израђену спикерску терминологију, није било у почетку ни трага од свих тих бескрајних формула, „шлагворта", и фраза за редовно најављивање емисија. Взлику заслугу при стварању једне такве стручне спикерске терминологије има свакако наша позната књижевница г-ђа Јелена Билбија, спикер Радио Београда од његовог првог дана рада. После се већ мало лакше прелазило преко првих, почетничких тешкоћа. Сама од себе дошла је професионална рутина. ЈБуди ангажовани да сарађују у раду престоничке радиофоније били су углавном млади, интелигентни и инвентивни, који су исправно схватили свој нови задатак, проучавали га у танчине и, речено популарним, средњошколско-професорским језиком, „загрејали столицу". И тако је почетак рада београдске радиостанице био углавном крунисан успехом. Било је основа за наду да ће се и даљи рад Радио Београда кретати у том смислу, у најмању руку да ће се све још више усавршавати. Камен темељац био је прави гранит, на њега се могло поставити још много више, зграда је могла расти у висину, он би то поднео без штете по зграду. Ето, то је отприлике била слика првих дана постанка Радио Београда. Неколико првокласних стручњака, затим кеколико млгд јх , одушевљених људи, пуких полета за нову ствар у таквој атмосфери дало се много штошта створити. Тражиле су се форме, изрази, са много самокритике ступало се пред микрофон, те није чудо да су успеси били за почетак рада више него задозољавајући. Београђани су се одмах у самом почетку толико навикли на своју радиостаницу, да им је она постала неопходна, као шетња по Калемегдану, као вечерњи излаз младежи на корзо, или купање преко лета у Сави и Дунаву. Слушање радија постало је за њих једна навика и потреба.

Наравно, да је широкогруда публика београдска опраштала и многе грешке још неувежбаног особља у почетку рада, а повећавање броја претплатника давало је ползта управи радиостанице, која је, располажући све већим средствима, почела да проширује и обогаћује свој програм. Да видимо шта се урадило у даљем животу београдске радиофоније. II Даљи развој београдске радиофоније има у главном три важна момента. Први је почетак рада државне краткоталасне радиостанице у години 1936. Други је појачање Радио Београда, који се у међувремену преселио у Макиш, тако да су у згради Академије остали само уређаји за појачавање и студија. Код тог појачања, Радио Београд је направио један прилично велик, мада недовољан корак унапред: од 2,5 Кв појачан је на 20 Кв антенске енергије. Трећи, најважнији моменат у животу престоничке радиофоније је подизање модерне државне Краткоталасне радиостанице од 10 Кв антенске енергије, са могућношћу вишеструког диригованог зрачења у разним правцима. На тај начин дошли су наши исељеници у Северној и Латинској Америци у могућност да већ од јесени 1939 године редовно слушају програме те станице. Последња станица је тек у организацији, те се могу очекивати веома добри резултати, узевши у обзир до сада пристигле одговоре наших исељеника и прибелешке које се тичу квалитета емисија наше Краткоталаснз радиостанице, односно стварних резултата пријема с оне стране океана. Уопште, са постављањем нове краткоталасне радиостанице престоница је учинила један огроман корак напред у свом радиофонском развитку. Јер фирма која је инсталисала Краткоталасну радиостаницу, примењивала је при њеном изграђивању последње техничке тековине. Први пут се том приликом у Београду дошло до правог и одговарајућег студија; први пут у Југославији, а можда и на Балкану уопште, извршена су мерења „поновног одјека" (нах-хал) помоћу инструмената далеко прецизнијих и поузданијих од људског ува. Како из свег тога видимо, сваки од ова три главна момента донео је нове наде и могућности стварног и битног побољшања стања, које је почело бивати очајно. јер не само да нас је Езропа претицала сваким даном у све већој мери, већ су и многе мањз, сиромашније суседне државе биле у погледу радиофоније далеко испред нас измакле. Да видимо шта смо добили са оном првом, малом краткоталасном радио-станицом, оном која је значила прву епоху у даљем