Општинске новине

6

Београдски радио — Будућност и персиектнве —

Питање, у којим се правцима има развијати београдска радиофонија, није безразложно постављено. Нзсн правилан развој не могу осигурати само велика материјална средства, снажне станице и добра воља државне управе као целине. То су све услови, свакако неопходни и битни, али не и одлучујући у главним линијама развоја. Наше радиофонске традиције су веома младе, тек непуну деценију уназад, и тако постаје јасно, да наша радиофонија на првом месту вапи за људима, људима који ће јој се до потпуности посветити, који ће, такорећи постати њен нерв, њен дах. Међутим, тих људи је веома мало, а уколико их има, они нису у могућности, из било којих разлога, да воде нашу радиофонију. Један њихов део су пак загрејани и одушевљени аматери, који имају, без сумње, добру вољу и добре намере, али ништа више од тога. Дакле, и избор људи је веома тежак, одговоран и скучен. А људи који се налазе на челу једне такве установе каква је национални радио, дакле установе која је постала једна потреба и неопходност савременог човека, морају бити озбиљно и пажљиво одабрани. Јер, радио је репрезентант века у коме ми живимо, он треба да нас поучава, забавља, разоноди и обавештава. А да би могао да одговори том свом толико разноврсном циљу, треба се много и много жртвовати, али имати и од чега жртвовати. Интересантно је погледати у иностаранству, које има куд и камо веће искуство од нас у радиофонском погледу, она оделења једне радиостанице где се одржава контакт са публиком. Публика, тај пресудни чинилац и неумољиви судија, формирана је и тамо, у Европи, од најразличитијих друштвених слојева. Разумљиво, да таква публика има и најразличитије жеље. Ипак, педесетак људи, који раде у таквом једном одељењу велике радиостанице, брину се само за то да, употребивши највећи такт и опрез, примају или одбацују разне сугестије, излазе или не излазе у сусрет најразличитијим жељама. Све се то ради веома обазриво, јер, разумљиво, да има и жеља којима је немогуће изаћи у сусрет. Даље се од људи, који ће данас-сутра доћи на чело наше будуће београдске радиофоније, захтева велико и детаљно познавање суштине проблема који намеће радио самим

својим постојањем. Захтева се од њих крајња непристрасност, савршена међусобна координација, висока лична култура и хомогена етичка делатност. Треба такве људе наћи. А њих ипак има! Јер само такви људи су, кад је са горњим својствима удружена и енергија, највећа гарантија за успешан и правилан развој једне установе као што је радио. То било оно што смо хтели рећи о људима који треба да се нађу на врху наше радиофоније. А сада да видимо који су њени захтеви у техничком и општепрограмском погледу. Тек у погледу кратких таласа, као што смо већ напред истакли, захтев наше радиофоније могао би се сматрати задовољеним у техничком погледу. Мада би се могло и ту знатно, и то не баш са великим жртвама, постићи енормно појачање. Ипак, то је једино од свих питања које се може сматрати као дефинитивно решено. Подручје средњих-стандартних таласа, дакле оних који се највише слушају, наш досадашњи Радио Београд, мора добити предајник моћан и модеран од барем 100 Кв антенске енергије. Тај захтев је у интересу не само слушалаца у нашој земљи, већ је то захтев културног престижа наше домовине. Неко време постојале су извесне тежње да се оспори потреба подизања једне такве репрезентативне радиостанице на средњем таласном подручју. Они који су заступали ту тезу гоЕорили су, као о главној и првенствено земаљској потреби, о подизању неколико релејнах станица широм наше земље, од којих би свака могла да гаји свој засебан програм, који би одговарао етничкој формацији појединог краја. Наравно, да ни за једну од тих станица локалног карактера није предвиђена велика антенска енергија, већ се она, у тим комбинацијама, кретала између 2.5 до 20 Кв. При тим размишљањима, жалибоже, главни је био комерцијални моменат. Јер, — мада нећемо и не желимо оспоравати потребу подизања већег броја релејних станица, које би све требале да уђу у састав југословенске радиофонске мреже, — опет је престоница Југославије та која треба и мора, као у сваком другом културном погледу, и овде да има првенство и доминацију. А релејне станице имале би својим програмима само да упот-