Општинске новине

6*

Београдски радио

459

наших радио слушалаца да се пред њега истресају свакодневно неуспеле инспирације, које су често, по сопственом признању самих аутора, писане и компоноване само за један ексклузиван и веома ограничен круг пасионираних, а по мишљењу поменутог главног дела публике, музички настрано настројених слушалаца. Извођење таквих, можда данас и космополитски значајних музичких дзла, изазива на физиономији огромне већине наше публике само један нервозан грч, који личи невероватно на грч који долази од снажног физичког бола. Није нам намера да улазимо овде у неку детаљну критику модерне музике. Такође нема овде жеље да се обесхрабрују наши млађи музичари. Међу њима има заиста и правих талената, који ће пре или доцније високо отскочити од својих бледих, неталентованих колега; има међу њима и таквих чије стварање побуђује у слушаоцу заиста најузвишеније музичке емоције. Желимо на овом месту истаћи да је погрешна теза, која се у последње време све чешће понавља у нашем музичком свету, да наш народни фолклор не пружа довољно могућности музичару, који, ослоњен на његове мелодијске или ритмичке елементе, ствара своју сопствену, национално-музичку физиономију. Јер, да је покојни Мокрањац имао за собом у оно време снажну радиофонију, да је имао само један добар, квалитативно на висини хор, и да су му били уступљени микрофони радио станица, наша народна песма, наше највеће благо, не би била више само наша, постала би својина целог света. Колику би услугу он тиме учинио целом народу, није потребно истицати. А и наша би публика била задовољена, добивши у правој, неизвештаченој форми оно што је тражила, што јој је блиско и што претставља један замашан део њене психе. А баш на том пољу учињено *је до сада највише грешака, замало па би смо били дошли до стања да се наша народна песма пред микрофоном изједначи са оном улице и кафане. На будућности је, дакле, да радикално уђу у то болно питање и да га почне решавати на једино могућ и дозвољен начин, односно да пред микрофоном пушта само онакву народну песму каква се заиста у народу и пева, а да не буду дозвољене произвољне, често и са стране одговорних сугерисане импровизације, као што су оне до сада биле уобичајене.

На будућности је да тој народној песми даде праве и дефинитивне музичке норме, да се она преда у руке најталентованијих музичара наших, не самозваним, не занешеним, не присталицама икаквих струја, већ правим, инвентивним и солидним ствараоцима. Они ће тек бити у стању да том нашем народном благу, које ће они такође снажно осећати као прави синови нашег народа, даду ону музичку форму која ће нашу народну песму раширити до обала свих мора и океана што запљускују Европу. А они неће, верујте, ни једва приметно побећи од оног правог, народног музичког израза, јер он је баш ту најважнији и најлепши. Местимично, веома ретко, где се баш мора, покушаће да га оплемене у музичком смислу, али ће са нашом народном песмом поступати обазриво, као са дијамантом који су извадили из блата, па сад опрезно и пажљиво, да га не оштете, скидају то блато с њега и дају му прави — његов сопствени сјај. Ето, то су задаци будућности што се тиче наше највеће шансе, коју можемо и морамо да искористимо пред нашим светом ,и пред Европом. Толико о музичком изразу нашег нарсда пред микрофоном. Тај је ипак био заступљен, штавише веома много заступљен, мада у једној, често недозвољеној форми. Али има ствари које су такорећи потпуно заборављене, или најминималније заступљеве пред микрофонима нашег радиа. То је случај са нашим националним епом. Ту је до сада управо као са пасторчетом поступано, мада се и овде могло успешно изаћи пред иностранство са добрим преводом. Ако такав не постоји, требало га је стварати. Тешкоће које ствара наш деоетерац у преводу нису смеле заплашити. Од десетерца могао је у преводу постати александринац, иностранство би нас опет осетило, разумело и тражило. Тих неколико речи не треба да буду рђаво схваћене. Оне су изречене само са једном жељом, жељом искреном и поштеном, да се поправи рђаво стање и истакне оно угледно, лепо и првокласно у сваком смислу, чиме се располаже. „На прошлости будућност се гради"; добро — али бирајте онда из прошлости, из оне младе традиције нашег радиа оно што је заиста добро, позитивно и од истинске вредности. А било је, и има тога! Ведимир Љубић