Општинске новине

510

Београдске општинске новине

Пошто је расмотрио жалбу, ожалбену одлуку и остале акте који се на овај предмет односе, Државни савет је нашао: Закон о градским општинама је у ст. 1 § 102 изричито одредио, да се градски чиновници постављају путем надтечаја, док начин постављаша осталих службеника прописује градско веће статутом (ст. 3 § 102). Према томе начин попуњавања чиновничких места у градској општини, градско веће не може одређивати према своме нахођењу, пошто би такво поступање било противно изричитој законској одредби ст. 1 § 102 Зак. о град. општинама. Која су пак звања у градској служби чиновничка, уређује се статутом, који има за сваку градску општину донети дотично градско веће (§ 100 З.г.о.). Али до доношења статута Министар унутрашњих послова уређује привремено одлуком, којем звању и положају државног службеника одговара зван>е градског службеника (§ 159 ст. 2 З .Г.О.), па је за разликовање чиновничких звања од звања осталих службеника и у правцу примене § 102 у вези § 104 З.г.о. меродавно, до доношења статута, оно, што је на овај начин одлуком одређено. Према привременом раепореду звања у општини града Скопља, који је извршен одлуком Банске управе Вардарске бановине II бр. 12325 од 1 јуна 1935 год., донетој на основу ст. 2 § 159 Закона о градским општинама и Уредбе Министарског савета о привременом упоређењу звања градских службеника са зва№има и положајима државних службеника IV бр. 1415 од 29 марта 1935 год. (Служб. нов. бр. 81 — XXI од 5 априла 1935 г.), звање писара одговара звању управно-канцеларијеког чиновника, које се распоређује у X, IX и VIII положајну групу (ст. 1 § 45 и § 346 Закона о чиновницима). Стога, именована није могла бити постављена за писара у градској општини поменутом одлуком градеког већа без претходно расписаног и објављеног надтечаја у смислу ст. 1 § 102 Закона о градским општинама. Околност пак, што се је заинтересована већ налазила у градекој служби у својству -званичника не ставља је у повољнију правну ситуацију. Јер, пошто положај званичника не одговара чиновничком звању (тач. 23 пом. одлуке), то се ови службеници-званичници у погледу начина постављања за градске чиновнике изједначују у смиелу ст. 1 § 102 Закона о градским општинама оним лицима која се у градској служби уопште не налазе."

Управна власт не може по службеној дужности да нареди никакву измену на грађевини изведену по пуноважној грађевинекој дозволи У овом смислу је пресуда Државног савета бр. 30782 39 од 3 фебруара 1940 год., којом је расправљен овај случај: „Управни суд у ожалбеној пресуди заузео је становиште, да је грађевинска дозвола издата именованом Цвејићу одлуком Г радског поглаварства у В. Бечкереку од 8 априла 1937 године бр. 7605/37 постала правоснажна и да управна власт не може ви-

гае да наређује никакву измену у погледу зграде подигнуте по тој пуноважној грађевинској дозволи, & што се тиче спора насталог између соптвеника зграде Цвејића и жалиоца Пиварског као суседа, спор око саобразности те грађевине грађевинско-правним прописима, Управни суд је нашао, да је управна власт имала, сходно ст. 4 § 89 Грађевинског закона, да покуша да тај спор реши нагодбом и да, ако не би успела, упути суседа Пиварског редовном суду. Зато је Управни суд ожалбеном пресудом, по тужби именованог Цвејића, поништио решење Банске управе у Новом Саду И.бр. 3726/38, којим је потврђена одлука Градског поглаварства у Петровграду бр. 17631/37,. којом је наређено сопственику Цвејићу да на односној својој згради зазида четири прозора преча суседу Пиварском. У конкретном случају је спорно питање да ли је односна зграда сопственика Цвејића саобразна јавноправним грађевинским прописима у односу на његовог суседа Пиварског. Међутим, за то питање није од правног значаја да ли је грађевинска дозвола, по којој је подигнута односна зграда, правоснажна у односу између управне власти и сопственика, него је правно важно да ли је та грађевинска дозвола постала правоснажна и према суседу Пиварском; а да би та одлука могла да постане правоснажна и према овом, треба да му је била прописно, у смислу прописа Закона о општем управном поступку о достављању, уручена. .Ако је именованом то билоуекраћено, онда му је отворен правни пут да такву одлуку и без обзира на њену евентуалну правоснажност у односу између управне власти и сопственика, обара у циљу заштите свога евентуалног права, прво у жалбеном поступку на вишу власт (§ 114 Закона о општем управном поступку) а по том, ако не буде задовољан, и у управно судском поступку (чл. 18 Закона о Државном савету и управним судовима). Међутим овде је управна власт сама по сопственој иницијативи, без формалне жалбе од стране Пиварског, наредила измену у згради подигнутој по односној? грађевинској дозволи, а тако није могла да поступи будући везана у односу према сопственику правоснажношћу саме одлуке о дозволи. Зато је Управни суд правилно поступио када је решење управне власти о томе поништио, али је Управни суд погрешно образложио ово своје правилно пресуђење, узимајући да се правоснажност одлуке о грађевинској дозволи у односу управне власти и сопственика распростире и у погледу суседа Пиварског, и без обзира на то да ли му је уручењем одлуке о грађевинекој дозволи пружена могућност за запггиту евентуалног права, и погрешно упућујући управну власт на примену § 89 ст. 4 Грађевинског закона, који говори о покушају управне влаети да нагодбом реши примедбе приватно правне природе, док је овде у спору саобразност односне зграде јавно правним грађевинским прописима у односу према именованом суседу. Затоје Државни савет, на основу у диспозитиву наведених прописа, ожалбену пресуду потврдио а њено образложење променио." По пословима из надлежности општинеког одбора, о којима је решавала и управна као надзорна власт, овлашћен је да се жали на