Општинске новине

518

Београдске општинске новине

помоћу Пољака Аустрија и хабзбуршка династија беху спасене. Одбијени од Беча а разривени изнутра, Турци, корак по корак, уступају испред хришћанске војске. Будим, скоро сто и педесет година у турским рукама, беше 1686 освојгн, а убрзо за тим читава Славонија с централним деловима Угарске беху очишћене од Турака. А када је, у септембру 1688, и Београд био освојен, изгледаше у истини да је турска сила подрмана у основи. Београд, који је несрећним случајем 1686 до половине изгорео, нашао се сада у рукама хришћанскога владаоца. У Риму и Бечу одржана беху свечана благодарења приликом пада Београда, а брзи весници разнеше широм целе Европе радостан глас да је славна тврђава на сливу Саве и Дунава пала у хришћанске руке. Пад Београда пробудио је велике наде скоро у свима редовима нашега народа. У јесен 1689 писао је патријарх Арсеније III Црнојевић царском ресиденту Корадинију у Дубровнику: „А војска је свиетлога ћесара божиом помоћу сву турску земљу узела до Софије, све редом градове и вароши, и нигдз се Турчин не гласи на ону страну до самога Дренопоља." Срби су се, вођгни српском црквом, почгли дизати на оружје, особито они у Херцеговини и Црној Гори. Изасланик аустриског генералисима, маркграфа Лудвига Баденскога, капетан Петар Соколовић, имао је да диже Србе на устанак у споразуму с патријархом Арсенијем III, око кога су се тада отимали ћесаревци и Млечићи, чији су се интереси већ тада укрштали на западној половини Балканскога Полуострва. И што је ћесарска војска током 1689 тако дубоко продрла у срце Балканскога полуострва, не мала је заслуга српских устаника; признаје то и сам цар Леополд I у свом прогласу од 6 априла 1690. Међутим, када је у разривеној Турској дошао на управу као велики везир Мустафа Ћуприлић, млађи син заслужнога ранијега великог везира Мехмеда Ћуприлића, који је добру школу прошао за време управе старијега брата Ахмеда, опет великога везира, ствари у Турској окренуше на боље. Добрим финансијским реформама и корисним мерама на пољу администрације и војног уређења, у Турској су ствари кренуле далеко на боље. Борбени дух и одлучност осетили су се осетно у редовима турске војске. Та, до јуче презрена, турска војска потуче на почетку јануара 1690 ћесарску војску код Качаника, те ова напусти Призрен и Приштину, па се повуче према Нишу. Патријарх Арсеније III, како је речено, пристао је са српским народом уз ћесарску војску. Аустријског генерала Енеју Пиколоминија дочекао је он са свештенством и народом у Призрену, пун радости што је за српски народ дошао давно жељени час ослобођења. Патријарх је пре тога, бојећи се Турака, који су га као сужња хтели отпремити

у Цариград, утекао ноћу кришом из Пећи у Никшић, а одатле на Цетиње, одакле је ступио у везу и са млетачким генералним провидуром, Александром Молином, па се после опет вратио у Пећ, те у Призрену поздравио генерала Пиколоминија. Али када се царска војска стаде нагло повлачити испред Турака а ови, хитајући за њом, немилице почели клати и пустошити, патријарх с добрим делом српскога народа, највише из Скопља, Трепче, Вучитрна и Приштине, крену такођер на север негде на почетку 1690. „И тако све побеже ка Белиграду, пише савремени оповски игуман Ћирил, и сам патријарх вамале убеже ва Белиград, а мнози иноци и ексарси изгибоше близу патријарха... и мнози христијани изгибоше и ва плен заведени бише. И тое зими паки оста србски престол пуст." Нагло повлачење царске војске према северу запрепастило је политичке кругове у Бечу. На место очекиваног протеривања Турака у Малу Азију, Турци су се, ево, убрзаним маршевима кретали према Београду, да одатле, можда, опет провале у крајеве с десне стране Саве и Дунава, одакле су недавно били потиснути. Цар Леополд I и његови саветници, збуњени и изненађени, полагали су сада све наде на балканске Србе, с помоћу којих, мислили су, да ће моћи, бар за неко време, зауставити навалу Турака према северу. Признајући велике заслуге Срба у досадашњем рату с Турцима, цар Леополд I, у прогласу од 6 априла 1690, позива Србе да истрају у борби с Турцима, да своја огњишта не напуштају, него нека у борби истрају док његова помоћ не стигне. Цар је, даље, у прогласу Србима обећавао велике повластице и слободан избор војводе на територији коју је од Турака требало освојити поново. Ствари су се, међутим, развијале тако зло и Турци су толико били напредовали да је царски проглас од 6 априла 1690 затекао патријарха с народом у Београду. Оно што је било знатније, угледније и богатије и што је могло брже измицати испред Турака, кренуло је с патријархом према северу, док се већи део сиромаши испред Турака склонио у горе и планине. Тако се, дакле, равно пре 250 година, овде у Београду, поводом прогласа цара Леополда I одржала српска народна скупштина. Поред патријарха, владика, игумана, калуђера и свештеника, учествовали су на скупштини истакнутији и угледнији људи, затим претставници трговине и заната, и то не само са Балкана, него и Срби из Срема и јужних крајева данашње Војводине. Сви они осећали су се као једна целина све до скора под Турцима, чије се царство, тако рећи све до јуче, простирало до иза Будима. Како су Турци стално напргдовали према северу, те је и Београд брзо могао прећи поново у турске руке, као што се и десило, требало је поводом царског прогласа донети