Општинске новине

Сликар и сцен ограф Сташа Беложански

675

Ако ое по ниши — као у старим позориштима — повуче једна велика завеса о ^ ј јуте, ова просторија се органски стапа с уметниковим атељеом, који је исто тако до најмањих ситница уређен стилски. Док су по зидовима у просторији за примање слике укусно распоређене према потребама појединих зидних површина, овде у атељеу зидови су претрпаии многобројним уметниковим сликама, скицамаза сценарије и делима његове супруге, такође талентоване академске сликарке г-ђе Босе, рођене Туцаковић. И по зидовима осталих просторија — трпезарије, спаваће собе, па чак и ходника, налазе се многобројна платна, акварели, темпере, цртежи и монотопије господина и госпође Беложански. Поред неколико скулптура нашег вајара г. Михајла Томића, ту се налази и неколико дела Беложанскиевих колега сликара. У том пријатном дому, симпатични уметнички пар Беложански скоро свакодневно, веома гостољубиво, прима разне пријатеље а с времена на време приређује и читава примања. Али, услед размимоилажења у мишљењима, госп. Беложански ве дружи се много са својим „фахколегама" — сликарима; највећи део његових пријатеља налази се међу књижевницима. Док је још био жив покојни Нушић, и он је био чести посетилац овог гостољубивог дома. И сама појава г. Беложанског је веома импресивна. Висок, здрав и робустно развијзн, он оставља утисак правог атлете. Природан до максимума, како у покретима тако и у изражавању, он у разговору не тражи нити нарочите ефектне, нити нарочито отмене речи. Кад хоће нешто да подвуче, устане и загрми дубоким баритоном, а његове реченице су јасне, концизне, логичне и веома уверљиве. Али ипак, ни та атлетска фигура, ни тај глас не уливају неко нарочито страхопоштовање. Кад погледате у љеговз плаве, питоме очи, осећате да пред собом имате једног благог човека, из чијих очију избија нека, скоро детиња наивност. Осећате да имате пред собом човека коме бисте се у свакој ситуацији могли поверити, који би вас разумео и који би вам, колико може, помогао. Јавио сам му телефоном да ћу доћи код њега да разговарамо — ,„о једној ствари". Био је очајно топао и запаран јулски дан; ;и он ме је сачекао у својој башти, у друштву једног нашег познатог књижевника, — у купаћим гаћицама. Тек после неколико минута он се сетио и упитао: — Вама неће сметати што сам ја овако... Прекинуо сам га: — Али, остав'те. Жао ми је што и ја нисам понео своје. И тако једноставан, он је остао за цело време наших разговора, а као таквог ја га познајем и од раније. Јулска оморина је цедила зној из нас, али упркос тому ја сам се осећао веома пријатно ^ друштву Сташе Беложанског

и његове госпође, — симпатичнз, веома живахне и исто тако једноставнз и природнз црнке, која нас је вредно послуживала пивом, кавом и колачима. Неколико вечери, управо ноћи, Сташа Беложански ми је причао о свом тако бурном и интересантном животу. Он је то причао тако сликовито, тако живо, тако уверљиво и толико континуитивно повезано, да би можда било довољно да је то неко стенографисао, па да с том аутобиографијом уметник учини, добрим делом, непотребан, овај мој — портре. О самом „сликарству као таквом" Сташа Беложански не воли да теорише. Он више воли да ствара; али то, наравно, не треба схватити као да он и о тим питањима нема своје изграђено мишљење. ; _ Нзега највише интересује наша ликовнауметничка стварност.

— Видите, интересантно је да је некадаша мала, предратна Србија налазила средстава и могућности да своје талентоване синове шаље на студије у иностранство. Као што је то баш вама веома добро познато, вема ни једног међу нашим старим ликовно-уметничким пионирима који није на неколико година као државни питомац — „благодејанац" — одлазио, по тадањој моди, у Минхен, а већина од њих потом и у Париз. Ја непоколебиво верујем да је баш таква државна просветна политика и довела до оних познатих колосалних успеха, које је доживела на чувеној „Римској изложби" та мала, сасвим непозната и у западноевропском свету онако погрешно приказивана балканска државица. То су опште познате ствари и ја свакако о њима не бих размишљао, да ме на то не терају наше данашше ликовно-уметничке прилике.

— После рата и уједињена, кад су те могућности постале далеко веће и далеко лакше проведиве, у нашој државној хијерархији, није се пронашао нико ко би избиљно повео рачуна о младим талентима који су се почели јављати и формирати. Позвани државни фактори нису водили бриге о томе да старе генерације малопомало изумиру и да је потребно оспособити нови подмладак који ће преузети њихова места и целокупни наш културни живот поставити на све виши и виши ниво. Ако узмемо само ликовну уметност, видећемо да после рата ми уопште и немамо правих државжазнпх сткпендиста у иностранству. Читаво питање сведено је на највулгарнију административну процедуру и протекцију. Али чак ни они сретници којима је успело да се пробију кроз те закучасте канале наше државнз администрације, наравно уз добре протекције, нису се с том стипендијом много помогли. За девет месеци, колико трају наше малобројне државне стипендије, млади човзк који долази, рецимо у Париз, једва може да се ту снађе.