Општинске новине

676

Београдске општинске новине

Држава би морала, као што су то радили и раде сви мали народи, посветити највећу бригу младим талентима и омогућити им максимум образоваша. Јер што ће иза нас остати и по чему ће о нама стварати суд будуће генерације, то је само оно што створе уметници, књижевници и научници... Па то је бар јасно.

— Узмимо, на пр., конкретно самога мене, који сам се несумњиво најпотпуније од свих наших сликара посветио позоришном сликарству. Шта сам ја на том пољу створио, то је онима, којима би бар требало бити, познато. Ето, ја не само што никада нисам добио никакву државну потпору да одем у велике светске театре да видим шта се и како се тамо ради, — како се стварају велике савремене позоришне инсценације, — него ми је шта више наша државна бирократија стално правила сметње и онемогућавале ми да то учиним; о свом трошку за време позоришне сезоне. Све оно што сам видео на том пољу, видео сам уз велике материјалне жртве, уместо заслуженог летног одмора, за време позоришних ферија... у позоришним магацинима, уместо на сцени.

— Државни фактори мисле да су „одужили свој дуг уметности", ако с времена на време откупе понеку слику са изложбе. Али, верујте ми, они се при томе понашају као да деле неку милостињу и то сваког поштеног сликара мора да вређа. То мора да има негативних последица по читав наш ликовно-уметнички живот. Па кад све то уважимо, онда заиста није ч удо што се наша уметност налази на оном нивоу на којем се стварно налази. Али ипак, да поштено говоримо, тај ниво није баш ни тако низак као што то мисле неки наши снобови и претерано упућени критичари. Гледао сам ја сликарске изложбе и у Прагу, и у Италији, па чак и у Паризу, и богами, видео сам тамо ствари које не б:и могле ући у наш павиљон „Цвијете Зузорић". Само, ми смо такав свет да волимо да хвалимо све оно што је туђе, а| да негирамо и игнорирамо све што је наше.

— Па кад све то уважите, и к томе још додате општи културни развој наше средине, ја не видим по чему би данашње наше прилике

биле боље од ониХ| у којима су почели стварати Урош Предић и Ђока Јовановић, иако баш овај последњи — та часна и заслужна старина мисли да су садањи услови хиљаду пута бољи од оиих пре толико и толико деценија.

— Истина, нису за то криви само држава, критика, публика итд., него великим делом и сами сликари. У Београду се после рата нагомилао један заиста несразмеран број ликовних уметника. Али нико, пре свега они сами, није ништа учинио да публици објасни шта је то слика, да код публике створи потребу за уметничким делима, и, коначно, да уопште створи ту публику. Колико је на пр. код нас одржано предавања о томе шта јз, а шта није уметност? Ко је на пр. икада код нас покушао да објасни зашто је нека слика добра, а зашто нека друга није? Како се код нас уопште пише о нашим изложбама? Ако је неко некад и покушао да тако нешто учини, он је то чинио тако неспретно, тако високоучено, толико „ех са!ес1га", да се то није могло ни читати. Каква су то, молим вас, високоучена фразирања по нашим ликовноуметничким критикама?

— Пре свега је потребно потражити начине да се публика култивише и да се код ње пробуди потреба за уметничким делима. Да би ее у томе успело, потребно је да слика, која наравно пре свега мора бити уметничко дело, — буде приступачна тој истој публици, како по сижеу и третману, тако .и по цени. Из основа је погрешно тврђење да је само кич приступачан публици. Уосталом, шта да се ту надмудрујемо; ми уметници морамо бити свесни тога, да публика није, за своје скупе паре, дужна да решава наше уметничко-теоретске, често пута и неуспеле ребусе, којих се и ми сами највећим делом, после дужег или краћег времена одричемо. То би била прва дужност нас ликовних уметника; а ви, ликовни криткчари и историчари уметности, требало би да се мало мање правите ученима, и да пишете тако да то, баш они за које пишете, могу и да читају. Звовимир Кулунџвћ