Општинске новине

678

Београдске општинске новине

ча данашње Југославије, да видимо, како се у то доба првог стварања државе финансирало и снабдевало ратним материјалом — оружјем и муницијом, — онда кад је голорука раја јуначког срца ступила у борбу за своју слободу. Кад је почетком фебруара 1804 г. плануо српски устанак на дахије, онда је најпреча потреба усташа била набавка оружја, муниције и других ратних потреба. У том погледу пример Срба скоро је јединствен у историји света: устати на господаре који су вековима давили народ а немати, не довољно, него скоро нимало ни оружја, ни муниције, ни новаца, па чак ни довољно хране, то је заиста била велика смелост и огроман ризик. Али, живот голи био је дошао у питање. У изворима се каже да су усташи били најпре наоружани: понеки пушком и пипггољем или јатаганом, а већина косама, кукама и мотикама. Усташи су имали наду и веру да ће од Турака, убијених или заробљених, отети оружје. Па ипак, успех у тој неравној борби за Србе прегаоце није изостао. Нажалост, суседне аустриске пограничне, војне и грађанске, власти нису хтеле снабдевати побуњене хришћане, султанове поданике, да се тиме не би нарушили лојални односи са Турцима. А Русија? Она је у први час била сзшише далеко! ГТа како су се онда Срби усташи испомагали? О томе има података у савременим изворима, и на основу њих хоћу да прикажем прилике. Највећи прегалац после Карађорђа, прота и војвода Матија Ненадовић, први је ступио још првих дана буне у везе и преговоре са пограничним аустриским мајором Митесером, ранијим пријатељом свога оца. Овај му је рекао да власти јавно не смеју вршити контрабанду, али га је саветовао да се обрати приватно и тајно неком земунском трговцу, који би му кришом могао набављати муницију (барут и олово), у чему су највише осећали оскудицу. Упутио га је на некаквог Стевана Живковића, који је баш због насиља дахија био побегао из Београда. Прота је тако и поступио. Живковић је прихватио понуду и тако му је прота дао 9 рушпија (млетачких дуката) као капару обећавајући да ће барут исплатити кад му га Живковић донесе и преда. У први мах прота је добио 9 фунти (око кгр.) барута, а доцније је добио 64 оке (око 80 кгр.). То би, дакле, била прва лиферација ратног материјала у новој Србији. Са том муницијом прота је прешао из Земуна у Србију и разделио је међу своје људе, после чега су напали и опколили Ваљево. А 8 марта прешло је б српских посланика, међу њима неки и из Карађорђеве војске, у Земун, да моле да се могу снабдевати муницијом. После заузећа Ваљева прота је поново прелазио „преко", да врши набавке, боље ре-

ћи да „криумчари". Он се зато био обратио писмима и команданту аустриске границе, а и српском митрополиту Стратимировићу. После неколико дана муниција је стигла, али је за њу требало платити 600 форинти (преко 5.000 гроша), које су Срби међу собом једва скупили. После заузећа Ваљева Срби су посели и Шабац, и баш тада су добили са стране први топ. То је била некаква црквена прангија, коју је новосадски владика Јовановић послао с муницијом и једним тобџијом. Да би подигли морал и одушевљење код својих бораца, старешине су народу објасниле да је тај топ Србима поклонио сам цар. „Добисмо и топ, сад ко као ми Срби!" — прича и пише прота. Ово лукавство је палило: народ је веровао да га хришћански цар неће оставити. Први ратни кораци устаника били су успешни, иако је била велика оскудица у муницији. После првих успеха дошло је преговарање са дахијама за измирење, посредовањем аустриских власти у Земуну, али до измирења није дошло. То је било 18 маја 1804 год. Уочи ових преговора Карађорђе је позвао старешине из свих нахија и виђеније људе на скупштину и договор у село Остружницу близу Београда, на дан 9 априла. На тој скупштини решено је неколико важних ствари, али су најпре мислили на снабдевање муницијом. За то опет нису имали новаца, а без њих се муниција није могла добавити. Поред другог, Вожд је у споразуму са скупштином одредио старешине у свакој нахији. Нзима је стављено у задатак да за 1804 г. покупе царски харач, тј. порез на земљиште, рачунајући на свако мушко лице од 7 год. па на више по 3 гроша и 2 паре. Старешине ће одредити харачлије да ово скупљају. Да би то питање решили наши усташи су прибегли оном начину, коме се и данас прибегава, закључењу једног ратног зајма. Они су решили да се обрате својим богатим сународницима под Аустријом, да им они помогну. Стога су упутили писмо ове садржине: „Благородни Господари терговци Земунски, наша по Христу братија љубезна и благодетељи осведочени свему свету! — Није потребно да Вама нашу тугу и невољу пространо описујемо, јер Ви сваки дан нашу срећу и несрећу видите. Ми, цела Сербија, никому другому не можемо захвалити само Богу јединому и господарима земунским, који су нас одма у почетку наше несреће подпомогли са свачим што нам је од потребе било, и вала Богу са Вашом помоћи наше душмане могадосмо сатрти и мислимо у име Божје да скоро посао свршимо. Тако кад сте иас досада помагали, немојте се Бога ради одрећи и сада потпомоћи и дајте нама у зајам' до 50.000 гроша,