Општинске новине
8*
Лрилози за историју Београда
6 79
јер нам је од потребе; а ми хоћемо Вами почтено са благодаренијем Ваше новце вратити, само док наш посао свршимо. Ако ту милост сожаљење им-амо код господара земунских а Ви изволите, колико је кому возможно код господара Стевана Живковића у Земуну положити, који ће Вама квиту од стране и имена нашега дати. Ми се твердо уфамо (надамо), да се нећете одрећи на ово наше писмо, које у име целе Сербије пишемо, нас подпомоћи; и немојте се бојати да ћеду новци Ваши пропасти. Ако Бог даде те само Нација примири се, сваки ће своје добити, и ми још познаћемо наше благодарење. Писато у Топчидеру 15 маја 1804. У име целе Сербије: Карађорђе Петровић, Јаков Стефановић." Сад долазе потписи кнезова из нахија: ваљевске 10, шабачке 10, јагодинске 3, ћупријске б, пожаревачке 10, чачанске 4, смедеревске 3, београдске 8, крагујевачке 4, рудничке 6. — Свега 64 потписа. (Писмо је штампано у „Голубици" књ. V, стр. 293—297.). Шта је било са овом молбом за зајам? Из извора се може назрети да овај зајам није јавно и у целом износу одједном остварен, него тајно и у ратама, Зашто, о томе нема тачних података, али вероватно и због тога што прилике у пашалуку још нису биле сигурне. Сем тога, и аустриске војне и грађанске власти нису допуштале такву везу и толику сарадњу својих поданика са турским побуњеним грађанима. Срби устаници су се делом снабдевали оружјем и муницијом још и пленом од Турака. Баш у то доба, док је Карађорђе опседао Београд, добио је он важно писмо од Миленка Стојковића, војводе из пожаревачке нахије, којим га позива да дође пред Пожаревац, који су Срби били опсели. Српска опсада је била ефикасна, те су Турци после неколико дана били принуђени да се предаду. Само они су тражили да се предаду лично Карађорђу. Тако је и било. Турци су се предали Карађорђу и он их је пропустио у Видин с ти^ да они оставе велике количине оружја и стоке. Овај плен био је подељен старешинама и устаницима тога краја. По свом повратку из Пожаревца у Београд на дан 2 јуна позвао је Карађорђе виђеније људе из места преко Саве и Дунава и са њима утврдио да по местима Војводине прикупљају добровољце, новчане прилоге, муницију и остале потребе, и све то да упућују устаницима у логор. Од присутних Војвођана најважније обавезе примили су на себе: Димитрије Пуљевић, трговац из Сремске Митровице, Стеван Живковић, Драгутин Милутиновић и Милош Урошевић, трговци из Земуна, и Лазар Поповић из Оршаве. Пуљевић је имао да снабдева устанике на западном крају Србије, друга тројица устанике у логору
код Београда, а овај Поповић усташе у источној Србији. Сви ови повереници и лиферанти добили су од устаничких старешина писмено овлашћење, које је гласило: „Ми ниже потписати дајемо пуну власт Господару Димитрији Пуљевићу и молимо га, да не шчеди свога труда, како и до сада что није шчедио, и да може он у име нас позаписати и у име цјелога нашега народа на свакоме месту заискати и запросити какову нибуд потребну и нужну помоћ, за то молимо свако званије, који би дао что господару Димитрију тај би иам у руке дао. Дато у Топчидеру, 2 јунија 1804 г. Георгије Петровић, Јаков Стефановић, Сима Марковић, Јанко Катић, Милоје Петровић у име целога народа!" Из овога се јасно види да су побуњени Србијанци апеловали на родољубе и добру вољу Срба Пречана. И ови су се одазивали. Од тада је снабдевање бивало већ уредније и обилатије, те је и ратовање било лакше. Ова прва национална пропаганда имала је утицаја, јер су већ почели стизати добровољци, који су се утркивали ко ће од њих више новчане и друге помоћи дати и што веће услуге учинити својој браћи. Почетком јуна околина Београда, а Топчидера нарочито, пружала је слику једног великог војничког логора. Првобитне чете су се сад претварале у војску. Главни лиферант за ту српску војску био је Стеван Живковић, који је, видећи да је то рентабилан посао, био у Земуну створио једну фабрику — радионицу и у њој је око 60 људи израђивало за Србе мјшицију , која је после у бурадима преношена преко Саве у Нову Србију, која се тада стварала. За те своје услуге Живковић је наплаћивао своју зараду и себи капитал начинио. „И колико он донесе, то ми на Врачару за дан два бијући се потрошимо, па опет „донеси!" — као крадом, али то све Немци знаду, али кроз прсте гледе," — вели Прота Матија у својим „Мемоарима". У то време аустриске власти су биле наклоњене устаницима, да би ови што пре савладали дахије. Сем снабдевања оружјем и муницијом Собима су прелазили у помоћ и неки официри, Срби из Фрајкора. Они су појачавали устанички старешински кадар и припомагали бољем уређењу војске. Такав је био и Петар Новаковић-Чардаклија, а Петар Ичко, трговачки агент из Земуна, био је тумач турског језика и одржавао везу устаника и Пречана. Док су се овако уређивале ствари на северном крају Србије и радило преко Саве и Дунава, дотле су у унутрашњости Србије старешине и сеоски кметови, поред наплаћивања царског харача, прикупљали од оних који су остали код својих кућа добровољне прилоге у новцу, храни и живоме малу.