Општинске новине

680

Београдске општинске новине

Прикупљаше се вршило према имовном стању грађана, добровољно а никако принудним путем, јер је свака српска кућа сматрала за свету дужност да одређени и тражени прилог да, и да са ратницима-борцима подели оно што има и што је Бог дао. Сем тога, у почетку 1805 г. Србе је послужила ратна срећа па су у фебруару пресрели једног јаничарског агу, који је избегао из Београда с намером да пребегне у Турску, дочекали, потукли и заробили му 71.428 дуката цесарских. Овај плен знатно им је олакшао снабдевање ратним материјалом. После овога Карађорђе је сазвао све народне старешине на скупштину у Пећане и наредио им да ообом понесу сав прикупљени харач и новчане прилоге са рачунима. Скупштина је одржана 17 априла 1805 г. и на њој је учињен овакав распоред: да се исплате све ратне подужице које су износиле близу милион гроша; да ое исплати 50.000 гроша по други пут позајмљених од земунских трговаца и датих Гушанцу за откуп Бећир паше; да се у довољној количини набави муниција. По свршеном послу увидело се да новаца нема довољно. Стога је скупштина одлучила, да се на народ удари ратни прирез у суми од 500.000 гроша, рачунајући на свако мушко лице по 3 гроша, а да ое укине царски харач. Ево како је Карађорђе укинуо плаћање харача султану: „У ваљевској нахији 1805 г. био је арачлија поп Павле Марковић из Такова. Те се зиме које харач (данак султану који је плаћала свака мушка глава од 7 година до смрти), које пореза Гушанцу, које за џебану купило; и на пролеће учинимо скупштину у Пећане више Остружнице, у једној пољаници о-

кружене све шумарком, и чувамо страже, да не би Турци из Београда ударили. Онде простремо једно јапунџе (протина кабаница), бројимо новце арачке и пореске, од сваке нахије донешене. Около седе све старешине и Карађорђе, а кад се накупи на јапунџету велика гомила новаца, дуката и белих, онда Карађорђе рече: — Ето којекуде, је ли ово право оволике силне новце давати Турцима, да нас боље туку, или је боље за оваке новце куповати џебану, па ми да Турке бијемо?" Тако је и урађено. Тако је Карађорђе пресекао и финансиску потчињеност Срба султану. Ова скупштина у Пећанима одлучи да ее поново напише молба султану и да у њој Срби изнесу своје захтеве. Ову молбу је однела у Цариград нарочита депутација и предала султану 1 маја 1805 г. Султан је молбу одбацио, а наредио је нишком паши Афизу да умири Србију. Афиз је послушао заповест, али је изгубио живот. Раја је тукла и редовну султанову војску. Буна на дахије претворила се у ширу борбу са царством. Сироти српски устаници, са оскудним и бедним наоружањем, без новчаних средстава, сопственом снагом, ухватили су се у коштац са пространим туреким царством, наставили борбу и постигли успехе. У толико је више за дивљење њихов пример. Правда захтева да се овде каже и то да су Србима, поред њихове сопствене снаге, понајвише помагали у ратовању и оружјем, и муницијом, и новцем и војницима — Руси: њихов цар, влада, војне власти, народ. Мора се признати да су Руси у том раду били далеко издашнији и несебични, а изнети историју тога снабдевања био би предмет посебног расправљања. Милован Ристић