Општинске новине

628

Београдске општингке новине

да рит не би имао ни издалека онолику закупну вредност колику има кад ое буде спречио излазак рибе из н>ега, па се на преграђивање изласка из рита гледало кроз прсте. А кад се, на жалбе појединаца или општина, изашиљала на лице места у рит комисија да ствар провери, ова се обично враћала са извештајем да је достава лажна и да се фок не преграђује. Јер комисија, и да је то озбиљно хтела, од свега тога није могла ништа видети: арендатори момци су на пола сата пре доласка комисије (која није долазила другојаче већ на арендаторовом чамцу, са н>еговим веслачима, а онда ниЈе било моторних чамаца) одрешили горњи обод пређе са кочева, оптеретили га камењем и оборили га поред коља на дно воде, а по кољу би распрострли бубњеве да се суше као да је коље за то и понамештано. Комисија, не видећи никакву преграду, а почашћена добром аласком чорбом и рибом печеном на ражњу или у процепу, враћала би се задовољна и подносила повољан извештај. Чим би се удаљио чамац са комисијом, момци би чакљама за ткли час дигли пређу са дна, одвезали за њу привезано камење, привезали је на потребној висини уз коље и забрана је изиграна. Велике барке са врстама рибе забрањеним у то време, биле су посакриване дубоко у трски и локвању на местима где комисија није могла допрети баш и да је за то знала. Писац је кмао прилику посматрати такав један случај на грађи на Овчанском Фоку. Риболовни закупац Шандор Штрајхер је у то времедржао, поред савског риболовног хатара од Царске (Подгоричке) Аде до жељезничког моста код Београда, још и ритове од Борче до Панчева, и на тим ритовима, т.ј. на њиховим фоковима, имао је пет грађа: Борча, Овча, Сибиница, Тамиш и Шкрапља. Писац се десио на Овчанском Фоку у време кад је ту наишла контролна комисија и видео како је она извршила преглед. У коликој је мери забрана поетављања преграда на фоковима била осетна за ондашње арендаторе риболова, може се видети из представке највећег прератног риболовног закупца Фрање Ловрековића из Новог Сада, упућеној првих дана после закључења мира нашем Министарству Пољопривреде. Да би се видела најосетљивија тачка тадашњих закупаца риболова, та ће лепо образложена представка овде бити дословце и у целини исписана. Она је гласила: „Господине Министре, „Закон од 6. травња 1906 г. о рибарству у слатким водама у Краљевини Хрватској и Славонији, а тако исто и у крајевима бивше Угарске, сада Војводине закон од 1888 год. чл. 19. о рибарству у слатким водама у чл. 23. под словом ц забрањује да се подижу запорне мреже, а под словом ц да ое не сме

бранити риби повратак са поплавитог земљишта у корито воде. Са стручњачког гледишта је доказано да § 23. члан ц и и рибарског закона не одговара ни у ком погледу природним захтевима данашњега духа времена, а још мање служи јавном интересу наше земље. У коликој је мјери § 23. рибарског закона штетан, слободан ћу бити следећом аргументацијом доказати". „Ја сам власник или закупник од 100.000 кат. рали поплавитога земљишта; то земљиште буде сваке године 7—8 месеци поплавито. За време поплаве измрести се риба и на истом земљишту одгоји се њен плод и постане велики. Кад наступи време да се власник са истим плодом користи, односно да убере отштету за своје поплавито земљиште, те да рибу на свом земљишту задржи и излови, онда дође § 23. риболовног закона па каже: „немаш права рибу ловити, то није твоје добро, ма да се на твоме оплодила и одгојила; то је интернационално добро, а теби не припада никаква отштета". Власник је, дакле, приморан тај неправедни закон респектирати и одатле велику штету трпити". „Сада да видимо шта је резултат тога неправедног и неприродног закона. Са стручњачког гледишта, као и мога дубоког уверења, тврдим да оне рибе, које се на нашем земљишту оплоде и одгоје, не остају у ономе хатару и земљи у којој су се оплодиле, кего за случај водопада повлаче се заједно са водом у доње крајеве Дунава иноземних држава, т.ј. у Румунију, Бугарску и Русију, те у многим приликама, када је код нас најплоднија година, остају наше јавне воде без сваког рибијег плода. Најсмешнији је, међутим овај факт: наша држава је, као и бивша Аустро-Угарска, у сврху интензивног риболовног господарства пре неколико година склопила са Румунијом један конвенционални уговор, у коме се обвезала да неће кад опада вода риби са поплављеног земљишта пут у корито воде спречавати. Ми смо тај уговор на нашу силну штету строго обдржали, но Румунија је у оно доба своје риболове у властитој државно| режији руководила, те је сваке године своја поплавишта, која се простиру од Оршаве па све до Црног Мора, у површини од више милиона кат. јутара са разним справама затварала и приликом сваког водопада повратак риби са поплављеног земљишта у корито воде спречавала, те нашој земљи на пољу риболовног господарства велику и знатну штету наносила. Сада пак имамо прилику наше господарско питање онако уредити, како то природа и јаван интерес од нас очекује, јер прво не веже нас више никакви међуна(родни конвенционални уговор, а друго, услед велике промене наше земље II граница наступила је потреба да се наше господарство од старих законских погрешака ослободи и онако уреди како то нами наш државни и јавни