Општинске новине
858
Београдске општикске новине
Т'ај пројект предвиђа не само стадион на простору између Саве, Дунава и Горњег Града, него и преуређење целог Доњег Града и Калемегдана. Овај, пројект се налази на проучавању у Министарству грађевина и у изгледу су извесне измене у њему. Г. Марх је већ пристао на извесне измене по жељи Министарства за физичко васпитање народа; предвидео јз иакнадно и Академију за физичку културу. За време ове изложбе г. Марх је био у Београду и конферисао је са надлежним југословенским факторима о извођењу свога пројекта. Како изгледа, најтеже је питање добрих и брзих саобраћајних веза са новим стадионом. План г. Марха, ако се дефинитивно усвоји, изводиће се у етапама. Нећемо се упуштати у оцену овог плана. Он има и својих заступника и својих противника. Сам план по себи је, нема сумње, врло добар. То признају и критичари овог плана. Они не нападају сам план, него место на коме би имао овај стадион да се изгради. Они истичу да баш они услови који су омогућили стварање грандиозног олимпијског стадиона у Берлину не постоје у Доњем Граду: Ту је
прссгор сувише скучен; нема ширине, ваздуха, сунца; нема места ни за главне спортске грађевине, ни за довољан број трибина, а камоли за модерно спортско насеље. Немогуће је успоставити добре саобраћајне везе са тим стадионом. Та скученост простора везивала је руке и г. Марху и он, каже се, није могао да нађе најбоља решења, као што је нашао приликом пројектовања берлинског стадиона. Даље се приговара овом плану да не води рачуна о националном и историјском значају Доњег и Горњег Града. Морали би се рушити неки важни историјски споменици, а подигли би се извесни нови грађевински објекти који, иако архитектонски лепи, не би били у складу са историјским значајем овог места. Треба, кажу ови критичари, усвојити принципе нове немачке архитектуре, па градити београдски стадион на широком отвореном простору, где се могу добро решити и архитектонски и урбанистички проблеми. Тако би ово спортско насеље, попут немачких монументалних грађевина, могло да постане језгро, око кога би се развијао нови део Београда. I}.
"0
Три октобарске изложбе
ИЗЛОЖБА СЛИКА МИЛАНА КОЊОВИЋА (Велика сала Уметничког павиљона — 27 септ. — 18 окт.) Овогодишња-ликовно уметничка сезона отворена је изложбом слика г. Милана Коњовића, сликара који већ преко две деценије ради код нас и у иностранству, а који се, иако ради у Сомбору, убраја међу београдске сликаре. Изложба је отворена по најновијој моди нашег ликовно-уметничког живота, која траје већ преко пола године, — без икаквих говора. Мотивација: „Аутор је широј јавности већ доста добро познат". Од укупно осамдесет слика, највећим делом уља, највише се је истицало десетак нацрта за стакло. Солидно и озбиљно компоновани, они одају одличног мајстора у тој техници. Не мању уметничку вредност поседују и његови нацрти за мозаике, дани у финим колористичким контрастима и сензибилном ниансирању боја. — И баш ради тога је интересантно што се овај сликар у својим уљима и сувише поводи за разним модернистичким узорима, који ни мало не одговарају његовом сликарском темпераменту. На појединим његовим сликама се веома јако осећа утицај Јована Бијелића. И док смо до сада слушали, што смо могли и да акцептирамо да су Бијелићеве боје израз сурог босанског пејсажа, тла и поднебља, сад нам се одједном те исте боје сервирају као израз питоме бачке равнице, — што ипак не можемо акцептирати. Утицај већ заборављеног немачког деструктивног ек-
спресионизма код Коњовића је још увек доста јак, особито у женским актовима. Дојке, — несумњиво најлепши и лековно-уметнички најинтересантнији део женског тела, — на његовим сликама делују као да су поотсецане и накнадно постављене на сасвим погрешна места. Док је у веома маленом броју слика доследан у спровођењу сликарске гаме, као на пр. у слици „Улица" (пригушени тонови), или у слици ;,Конављанка" (веома жарки колорит), — у великом броју његових слика влада прави колористички хаос. За „атмосферу ствари", „природу ствари", која модерне сликаре, особито после Сезана, највише интересује, Коњовић нема много осећања. Довољно је погледати његове „Лале", или „Руже" или „Цвијеће" -— па да се одмах види да то нису и да не могу да буду ни лале 1.а руже, ни цвеће; да ту нема ништа од оног опојног мириса које цвеће зрачи око себе, да је то све веома далеко од оне деликатне материје од које су састављени лис'1.:Ки и латице цвећа. То је све нешто грубо, тврдо, без трунке симпатија, нешто неодређених облика, и да под тим сликама не стоје наслови, — нико жив не би могао да одгонетне шта те слике треба да г^тстављају. Али насупрот томе, слика „Рибар", дана у веома драстичном колориту и веома грубим потезима, подобна је да окарактерише атмосферу која око себе зрачи Један такав примитивни, сунцем, ветром и кишама огр> бели рибар. Резиме: Да Коњовић мало мање лети за узорима, он би, вероватно, дао убедљивија и вреднија дела,