Општинске новине
8*
Уметничк ахроника
859
ИЗЛОЖБА ВАЈАРА МИЛАНА БЕСАРАБИЋА (Мала сала Уметничког павиљона — 13—23 октобра) Прва колективна изложба овог младог вајара, који је познат по својим радовима с ранијих скупних изложаба, — дала је доста убедљиву слику о немалим реалним могућностима овог правог вајарског талента који се тек формира. Тридесет изложбених радова ■— пет-шест одлива у бронзи, сви остали у гипсу — стајали су на овој скормној изложби као убедљив доказ, пре свега, солидно сваладаног заната. Има у свим тим радовима још много школског како у третману тако и у сижеима, осећају се и разни утицаји и сви' се међусобно веома разликују, И док би све то за неког старијег уметника било доказ помањкања уметничког инстинкта, за једног младог уметника-почетника, као што је Бесарабић, то је доказ озбиљног схватања свог позива и тражење самог себе. Веома греше они млади уметници који још у почетку свога рада изаберу један одређени правац, јер постоји небројено конкретних могућности да они изаберу баш онај правац који њиховом темпераменту и уметничком инстинкту најмање одговара. — Иако се за сада још, код Бесарабића не види његов уметнички пут, може се с много наде очекивати да ће га он ускоро, поуздано наћи. Он га тражи, а ко тражи има доста услова и да нађе. Док се у својим женским актовима Бесарабић труди да да смирене реалистичке композиције финих елегантних линија (утицај његовог учитеља Петра Палавичиниа), у мушким се труди да што потпуније изрази покрет и снагу. Ту је изгледа под утицајем нашег заслужног вајара Симе Роксандића. У појединим својим фигурама Бесарабић обрађује доста чудне и неприродне позе, које су данас у вајарству углавном већ напуштене, а то му не би требало уписивати у грех, јер је то заиста најбољи пут да знање стечено у школи допуни и продуби — и кроз то прокађе свој властити метје. — Портрети у скулптури нису тако једноставна ствар као што то многи неупућени замишљају. Добар портре може да изради само солидан и зрео уметник. Ради тога Бесарабићеви портрети и нису успели; дани без карактера и психолошког продубљавања, њима недостаје оно што је битно. „Скица за споменик" — пуна замаха и социјалног револта, одаје ауторове успеле монументалне концепције — и треба жалити што та скица никад неће бити изведена. Рељефи су му доста слаби; углавном нерешени правилно у простору су и неуспели у цртежу. Цртежи не прелазе вредност пригодних скица и боље би било да их аутор уопште и није износио на изложбу. — Ако Бесарабић настави овако као што је започео, ја искрено верујем да ће се он развити у солидног вајара праве уметничке инспирације. ИЗЛОЖБА ТРОЈИЦЕ МЛАДИХ КАРИКАТУРИСТА (Сала Занатског дома —• 20—27 октобра) И ова изложба је,' пре свега, доказ више, како наши карикатуристи веома површно схаватју свој посао. У многим нашим новинама, пре свих осталих у „О-
шишаном јежу", наилази се на управо прекрасне мотиве, који би, солидно обрађени, могли претстављати мала ремек дела карикатуристичке уметности, а која су тако слабо и тако површно обрађена, да се човек над њима мора управо да сажали. То је, изгледа, због тога што је карикатура последњих година код нас наишла на колосалан пријем код публике и услед тога на праву хиперпродукцију. Све то потакло је читав низ људи да се посвете том послу, не толико ради стварне уметничке потребе, експресије, колико ради „ухљебија". Код нас се у последње време новински ступци испуњавају карикатуром исто онако као што се испуњавају и текстом. — Ова тројица, — а не четворица, као што је то објавила дневна штампа, — младих карикатуриста стоје под веома снажним утицајем свих тих негативних фактора. Најбољи међу њима свакако је Михаило Поповић, који је изложио тридесет радова, међу којима се својим одличним квалитетима и доста самосталности истиче карикатура познатог београдског глумца г. Николе Поповића, која је заиста тако добра и тако простудирана, да би је с поносом могао потписати и сам Пјер. Карикатура његовог учитеља Пјера Крижанића претставља такође солидно простудирано дело, али технички она јако потсећа на једну Пјерову аутокарикатуру из 1937 год. Поповић има још једну одличну карикатуру: „Мој отац". Његови паланачки типови претстављају доста самосталне композиције, али се ипак, у некима више а у некима мање, осећа утицај великог софиског карикатуристе Бешкова. Радован Раковић је изложио око осамдесет радова, који су под веома јаким утицајем Пјера Крижанића. Његова композиција „Осигурани живот" претставља скоро плагијат једне Пјерове карикатуре. Тоистобисе могло рећи и за карикатуру Петра Добровића. Квази-„кубистички" решена карикатура покојног Бранислава Нушића, претставља заправо синтезу једне познате Пјерове карикатуре и Коњеводове. Глумац Душан Раденковић више личи на Винстона Черчила. Најбоља ствар је карикатура професора Дрињаковића, а добре су и доста простудиране карикатуре новинара Гргура Костића и Константина Атанасијевића. Интересантна је и по замисли и по изведби његова карикатуристичка монтажа „Промашена каријера". Теодор Викерхаузер би био, можда, бољи илустратор него што је карикатуриста. Као његово најбоље дело могла би се истаћи карикатура Миленка Живанова, која је и идејно и технички успела. Карикатура проф. Нишавића спада међу оне малобројне карактерне радове на овој изложби. Карикатура Адмирала Прице, сатављена од лепљивих бојадисаних патшрчића, није толико уметнички успела колико је интересантна; тим интересантнија што је та техника у уметничком свету већ дужи низ година напуштена. Ниједном од ових тројице младића не би се могао порицати таленат; али оно на шта их треба нарочито упозорити, то је да карикатуристичка уметност захтева веома солидно знање сликарског заната, велико и веома свестрано образовање, реално живот. о искуство и — одређени и јасно маркирани став према свему ономе што се око нас и са нама самима догађа. Звонимир Кулунџић