Општинске новине

Реална гимназија Краља Александра I у Београду

јој раној младости разним утицајима и идејама, које су после рата почеле да ничу на све стране, Краљ, коме је једини задатак Национално формирање омладине, настоји да омладину отргне од тих утицаја. По угледу на стране лицеје, нарочито на Западу, Он помаже свим сретствима свако формирање таквих установа. Ничу у земљи интернати, а ускоро и Београд, као метропола земље, добија неколико школа са сличним уређењем. Последњих година Свога живота Он фонду „Устројењија" Кнеза Александра Карађорђевића даје смисао, претварајући га уз велику личну потпору у дело, и на ретко лепом брегу крај Београда подиже Дом за формирање здраве, напредне и културно националне омладине. Једног лепог оептембарског дана 1932 године кроз просторије простране зграде забрујали су први пут весели гласићи деце из свих крајева наше земље. Било је ту и имућних и сиромашних. Ту, под једнаким условима, под мудрим руководством врло спремних и ретко културних наставника, по једном тачно одређеном распореду свакодневног живота, требало је одгајивати узорну омладину духовно и физички, али тако да код имућних развије скромност и алтруизам, код сиромашних веру и амбицију. Створити ведрину и за једне и за друге, научити их међусобној љубави и поверењу, од мношбројних и разноликих дечјих навика формирати једну једину индивидуу, створити им један општи поглед на свет, изградити љубав за лепо и узвишено, изградити им одлучност и свесност у њиховим примарним и националним вредностима, продубити им и објаснити им најдрагоценије моменте из народног живота, — то су били први смерови који су се родили у овој радној кошници. Задатак није био ни најмање лак, али је, захваљујући одабраној класи наставника стручњака под мудрим и пуним педагошког смисла руковођством г. Мирка Балубџића, управника Дома и директора гимназије Краља Александра I, — почео постепено да се остварује. Живот у великој кући почео је онако како је сама управа нашла за сходно као најоправданије, па се је постепено током времена, на основу показаних резултата, формирао и мењао у овом или оном правцу. Констатације су увек биле задовољавајуће, јер свака промена у животу деце показала се као оправдана, што је био знак да се иде једним еволуитивним путем, једним напредним и корисним смером... Одвојени оградом од света, један велики људски колектив у ствари је одвојен у потпуности од осталог дела Београда, јер се у тој кући .ливи потпуно другим животом, много озбиљнијим и смишљенијим, јер су и циљеви тога живота тешки и озбиљни. При сваком раду и акту у току дана та омладина је свесна свога задатка, који покушава уз подршку својих старијих да оствари у потпуности. Да ли ће га она остварити најбоље се може закључити приликом појединих свечаности и јавних

наступа, где човек може видети какав је њихов рад и шта су постигли. И збиља, скромни у своме раду, они се само приликом две до три годишње свечаности покажу, задиве нас ретко лепим плодом свога рада, а затим се повуку поново у своју кошницу, свесни да су оставили добар утисак и да ће критика бити повољна, а оцена похвална. Овогодишња Светосавска прослава била је код њих као обично свечана и лепа, утолико пре што је овом приликом први пут, захваљујући племеиитом гесту и личној иницијативи г. Јеврема Томића, Претседника Београдске општине, била приређена нека врста утакмице у најбољим светосавским тематима, од којих су најбоља два награђена наградом од по 500,— динара Општине београдске. Између многобројних радова стручна комисија изабрала је два и наградила поменутим наградама. Добитници су: Драгутин Ј. Лончарић, ученик VIII разреда и питомац Нз. В. Краља, родом из Отоке, срез Босанска Крупа, Бановиие врбаске, за рад „Свети Сава у народној поезији", и Миодраг Ристић, ученик VIII разреда и бесплатни питомац Дома, родом из Јагодине, за рад „Краљ Петајр I Велики Ослободилац". Занимљиво је и истовремено пријатно приметити, да су награђени баш сиромашни ученици Дома, што је за похвалу и што треба да служи за пример богатој деци, њиховим друговима. Судећи по утиску који је оставио овај племенити и заиста лепи гест г. Јеврема Томића и Општине београдске, човек долази до једдног закључка да овако нешто треба стално неговати, подржавати и постепено проширити, јер је оправдано и корисно, будећи амбицију ком омладине, амбицију која је и допадљива и корисна. После овога очекивати је да ће и Градско веће унети у свој буџет једну сталну дотацију за ову сврху. Гледајући остали део програма који су ови вредни омладинци изводили, програма врло богатог и разнсврсног, човек проживи неколико тренутака пријатног задовољства, осећајући да је напор старијих уродио плодом и да се изграђује једна генерација омладине која ће заиста остварити оно што је далековидно око Витешког Краља замислило, а што је са толико истоветности и воље наставио Нз. Кр. Вис. Кнез-Намесник. Нарочито снажан утисак оставља пун динамике и ретко опремљен хор под руководством г. Косте Николића, професора. Тај хор се може слободно упоредити са најбољим дечјим хоровима у земљи. Не мање пријатан утисак оставља и гимнастичка игра .,У бој" са музичком пратњом из опере „Зрињски", под спремањем г. Милана Вукотића, професора, једног младог, стручног и врло агилног наставника, коме је поверено телесно васпитање ученика у Дому. Заиста се ретко где посвећује толика пажња физичком одгоју младића као у