Општинске новине

Страна 2

„ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ"

Број 64

0 ОНИМА КОЈИ СУ ЗА СВАКИ ПОРЕДАК ДЕ-ГОЛ и СИМОВИЋ

Добро се сећамо оних чувених изјава по новинама у бившем политичком животу Србије, у којима су се поједннци одрицали опозицноних партнја и прилазили владајућој. „Уверио сам се да ... та и та странка не одговара интересима народа, па изјављујем да од сада припадам једино спасавајућој партији... тој и тој (која је на властн) и.остајем јој до гроба веран. Тај и тај, бивши припадник те и те партије (која је изгубила власт)". Класичан пример дао је велики наш писац, Стеван Сремац у свом „Вукадину". Било је тога и у животу Југославије и ми се сви добро сећамо изразитих голуба превртача који су преко ноћ мењали уверења н налазили се часком у супротном табору. Честити мали човек се питао V себи и у чуду: откуда сада он наједном ту? Али, све се свршавало на покојем вицу у новинама и живот је текао даље — као да ништа било није. Све је то могло да има изглед безопасан и наиван, у временима у којима свет није био свестан колико је то зло и V временима у којима се није осећао дубок прелом и очигледни револуционарни преврат ствари. Данас, када такво време преживљујемо, појава типова који врше тај превртачки занат — претставља велико зло. Тај тип данас дрско и безочно нуди себе, уверава свакога и све да је он одавна тако мислио и изјављује се за нови поредак — не зато да би нови поредак остваривао, него да у новом поретку одржи своје благостање. Више свега је занимљиво да данас тек откривамо једну поразну истину коју ни слутили нисмо: па код нас није масона, слободних зидара, ни било! Били смо у грозној заблуди када смо мислили да је то зло било раширено. Јер, ево, изиђе на видело дана, тек данас, баш V ово доба, да нико није био масон. Изјаве, за које се и морално и кривично одговара, под пуном личном одговорношћу, показују нам већ велику истину: нико, брате, у овој земљи Србиновој није био масон. Лаж је да су они постојали. Лаж је да је и могла уопште бити каква велика ложа и некакве мање „радионице" — јер како да постоје организације, чак и лист организације, кад нигде чланова било није?! Очигледно је ту посреди двоје: кукавичлук, и то врло бедни кукавичлук са једне и једна свесна обмана, свесно спровођење јавне моралне лажи са друге стране. Било једно, било друго, ми имамо посла са типовима које у нашој средини треба за свагда онемогућити, жигосати и уништити. Човек који може, коме је препоручено и наређено, који има образа да заклетву положи и одриче у свако доба — то је најопаснији члан заједнице. Сваки час можете срести људе, и говорити са њима, који „су се определили за нови поредак". Узалуд ћете ви њему говорити како је он био то и то, радио то и то — он ће вас бесрамно гледати у очи и уверавати вас да није тако. Појединцу остаје на вољу да се запањи, да оћути, да пљуне, да изгрди, да се објашњава у праведном гневу. Али, заједници чију будућност треба ковати не остаје ништа друго него да нађе начин да такве беднике излучи из себе као отров. Иначе ће заједница извршити самоубиство. Ми смо сведоци ових дана у које се пред наше очи такви превртачи увлаче на све могуће начине свуда: на сва места, на све положаје, свуда и на све стране. Ако смо раније морали и хтели „гутати" такве појаве, данас не само да не морамо и нећемо — него нам је дужност да их жигошемо и онемогућимо. Човек просто стрепи сваког дана да ће прочитати, чути или сазнати опет: зар опет тај? Дубоко се морамо замислити над том све чешћом појавом која свесној, честитој вољи за новим поретком прети на најстраховнтији начин. Српски народ и српска јавност мора добро познавати зло, мора добро познавати злочинце те врсте, мора дефинитивно раскрстити са њима. Ни за часак се не треба варати. Данас, обмањивање је зло које ће

донети другу и безмерно тежу катастрофу. Ни за часак не треба насести баченој пароли: немојмо се завађати, немојмо сејати раздоре, немојмо срамотити народ. Народ трпи, ни крив ни дужан, услед своје одрођене и искварене и плаћене интелигенције. Вал>а требити „губу из торине", делити кукољ од жита, ако се неће нови слом, онај који ће запечатити судбу народа за векове. Много их је било који су тражили „ново Косово": није народ доживео још Косово II, али ће га доживети ако не буде свестан да му слом може донети спас, а да му стари злочинци и стари превртачи по политичкој и идеолошкој атмосфери могу приредити ново и — дефинитивно Косово. Поштеној српској јавности је дужност да за времена укаже, и стално указује, на оне који су се „одредили за нови поредак" а који су „до гроба верни" једино своме личном благоутробију — без вере, без убеђења, без савести, без одговорности. В. В.

Много болних и непреболних догађаја проузроковало је, не само катастрофу Југославије, него и сатирање Срба по Балкану. Да се задржимо сада и овом приликом на једном од тих многих догађаја, на протеривању једнога Србина из своје Отаџбине и на уручивању њега туђину, једној страној сили, ратујућој држави! Тај човек, који је протеран из своје Отаџбине и предат ратујућој, енглеској војној сили, зове се Др. Милан Стојадиновић. Ко је смео и могао и на основу којега законског и сваког другог обичајног, писаног и неписаног права, да преда свога поданика једној страној сили и то баш једној од зараћених^сила? Смео је и могао је и можда морао такву нискост, да учини само онај, чија је савест била нечиста, чије су намере биле неискрене. То је дакле учинио Драгиша Цветковић, злоупотребивши дати му положај претссдника владе, злоупотребивши власт, коју је као претседник уживао скоро V неограниченом обиму! Он је у марту месецу уручио Енглезима Др. Милана Стојадиновића, бившег претседника владе, што је безпримеран случај у новијој политичкој историји света, само зато да се ослободи онога, кога је био издао; онога који би могао да му се освети, ако би до каквих промена дошло; онога који је могао у многоме данас, да спасе част Српству и да поправи грешке оних, који су после њега на власти били, који су после, видели смо, из непажње и јавашлука власт изгубили и земљу увалили у најцрњу беду и несрећу. Шта је овом издајом према Др. Стојадиновићу учинио Драгиша Цветковић? Прво, Цветковић је повредио нашу стриктну неутралност предавши у руке једној од зараћених Европских сила човека, који је био противник по својим политичким концепцијама, баш те зараћене силе. Друго, Цветковић је погазио суверенитет наше државе, кад је пристао да путем своје полиције, дакле путем силе, одведе нашег грађанина у иностранство и преда га једној другој сили! Ова два атентата на неутралност нашу и на суверенитет наше државе извео је Драгиша Цветковић само зато, да би се одржао на власти. Зар овакав рад Драгише Цветковића као и онај други, кад се није супротставио енглеској пропаганди у нашој земљи није велеиздајнички? Зар није један од врло важних криваца за слом и безглавост Српства и сам Драгиша Цветковић, који је био поверио власт у Београду једном ноторном англофилу, аферашу, фалшшпилеру и бнвшем макроу париском Драгомиру Дринчићу, човеку који није смео бити ни чиновничић у Југославији, ака-

У Енглеској офанзиви против Сирије узео је учешћа и Француз ДеГол, лишен генералског чина декретом маршала Петена. Да ли је остао Француз иако је ступио у службу Енглеској, да ли је остао генерал иако се успрогивио поглавару државе и вишем војном заповеднику, то ће да одлучи историја. Одлучиће не по амора.тном правилу „победиоцу се не суди", — јер не може да буде победилац онај који је стао на страну вероломног Албиона. Одлучиће на основу осећања да ли се тај човек одметнуо из славољубља и сујете или из погрешног разумевања своје дужности. За нашег Де-Гола, Симовића не треба ни чекати суд историје да би се одредила морална вредност његовог бекства из земље. За вођу „слободних" Француза се не сме казати да је био рђав официр. Свакако је био стручњак, способан да предвиди оно нашта многи нису ни мислили. Он је у предратним годинама предвидео и о томе у својим књигама писао, да ће нравац немачке офанзиве против

моли управник града Београда, управник наше престонице!? Погледајмо истини у очи и упитајмо своју савест, поведимо се чак и за срцем, али морамо доћи до једине могуће констатације која се намеће: Да је Др. М. Стојадиновић као и сваки грађанин остао у земљи, данас би било и боље и лакше не само свеукупном Српству, него би и групација Српства друкше изгледала. Французи су правили Кајоа, Лавала и др„ а ми смо рушили, гонили, хапсили и протеривали свакога, који је по свом убеђењу схватао да је једини пут и једини интерес наш: рад са Немачком и мир са Немачком! Кад је ово освештана истина, кад знамо ко је крив што је Стојадиновић истеран из своје рођене земље, кад разумемо колики је тек злочинац тај, који га је не само истерао из Отаџбине, него га чак предао његовим љутим непријатељима и колику је штету Српству, оваквим својим несрпским радом причинио, онда каква казна треба да се изрекне томе и таквоме кривцу — Драгиши Цветковићу? Казујте људи, размишљајте Срби, јер кад је злочин ту, кад је злочин очигледан, кад је нздаја неоспорна, зар да не дође и казна? Ако брза и неумитна казна не сустигне све кривце и кривца, кога смо овде навели — који има да одговара још и о утрошку фондова и да доказује како се нагло обогатио — нема нашег оздрављења. Миодраг М. Савковић, уредник „Малих Новина".

ПОЛИТИЧКИ ПОРТРЕТИ

Човек којн има уверење масонске ложе — да ннје масон! (Цртеж: Ђ. Јанковнћ)

Француске бити Белгија и сумњао да ће та земља издржати рат као што је могла под краљем Албертом. Он је предвидео операције огромних моторизованих одреда са по две хил>аде тенкова и сматрао је да ће се на тај начин васпоставити маневарски рат. Он је предлагао да се створи армија од високо квалификованих професионалаца која је за моторизовани, маневарски рат подеснија од армије „оружаног народа". За Симовића не можемо казати да је војни капацитет. Човек који је у доба ваздушног рата гурнуо земљу у борбу са свега 300 употребљивих авиона то је један антистручњак који не заслужује да буде ни редов у авијацији а камоли командант ваздухопловства. У својству тог команданта он је испољио једно такво непознавање ваздухопловног оружја да се могао такмичити с писцима чланака о авијацији у београдској „Правди". Нема сумње, он није имао појма о суштини савременог рата кад је могао да расподели авијатичарске официре и подофицире по командама, установама и квартовима уместо да скупи све снаге авијације ради одбране земље од немачке ваздухопловне операције којом је неминовно морао да почне рат изазват његовим злочиначким пучем. И сама чињеница да је морао да свуда постави своје надзорнике у плавим униформама говори о његоговој бескрајној лакомислености: сумњати у верност војске и у послушност администрације а ипак водити земљу путем рата то је шарлатанство. Бескрајна је била дрскост од његове стране што је варао народ вестима о тобожњој совјетској помоћи кад је знао да понизно измољени пакт нема никакве вредности: Москва је обећала само да неће прекинути пријатељство са Београдом ако Југославија зарати. Да ли је Симовић правио рекламу том дипломатском „успеху" из лакомислености и неразумевања или из циничког разумевања да у његовом положају не треба бити грожл.ив према сретствима — то је свеједно. Главно да тај човек нема квалификација ни за државника, ни за генерала. Нема права ни да се зове војник, јер је напустио војску. И то двапут: побегао је из земље кад је армија ишла у заробљеништво, а није се ни придружио оној групи официра и војника која је силом околности прешла на грчку територију и тамо још неколико дана продужила борбу. Тај дупли дезертер неупоредљив је са Де-Голом: Де-Гол је отишао у иностранство с малнм одредом војске, с оружјем, док је наш несуђени „спасилац националне части" побегао с коферима попут јеврејских богаташа и интернационалних хушкача. Зато се Де-Гол може сматрати за непријатеља отаџбине, док је Симовић и непријатељ отаџбине, јер у иностранству хоће да претставља неку владу без корена у земљи, и војни бегунац, јер је кукавички напустио војску коју је повео у рат. У једноме се они ипак потпуно изједначују: обојица су у служби Енглеске. Мр. Извештај Италијанске врховне команде Рим, 16 јуна (ДНБ) Штаб Врховне команде саопштава: У Северној Африии непридатељ, који је већ неколико дана припремао офанзивну акцију, напао је у недељу јаким снагама на солумском фронту. Свуда је одбијен уз знатне губитке. Битка се наставља. Италијански и немачкн авнони у неколико су махова тукли бомбама лучка постројења, као и утврђења и логоре у Тобруку. У Марса-Матруху наше војно ваздухопловство тукло је складишта за снабдевање н одбранбена постројења. Из Источне Африке нема извештаја о неким битнијнм догаћајима.

КО ЈЕ ПРЕДАО Д-Р МИЛАНА СТОЈАДИНОВИЋА ЕНГЛЕЗИМА?