Основа и потка народнога просвећивања

18

је тежила нити је радила да се своме народу триблишеџ м одужси онако ш онолико како је и колико требало а још мање колико се он од ње надао и кољико је она могла. Она је више мање живела својим засебним одвојеним животом; с народом се дружила и мешала само онда кад је он за њу спремао добре ручкове — „где се имало шта појести и попити“

или кад је од њега што тражила било у име државе или у своје властито име (порез, прирез и посланичке мандате за своје пријатеље и присталице партије!). Народ је грцао у незнању, предрасудама, заблудама, сујеверју и безверју; њега су десетковале, рушиле и убијале разне болештине, редње м несреће, његова се интелигенција о свему томе задовољавала с понеким расписом који је и она сама врло брзо заборављала и ишла даље у својим „државним пословима,“ Народ је неписмен, непросвећен и необавештен улазио у касарне а из њих се више мање враћао у истоме стању или је у своју породицу новио „добивену“ туберкулозу и друге „новишеше“ варошкога живота......У појединим варошима, где су неписмени и непросвећени синови народа служили као будући бранитељи отаџбине, постоје читави легиони школованих људи које издржава државна благајница, а нико од њих није хтео да жртвује ни по један сат дневно тим војницима и да их бар научи читати и писати ако не и чему другом. Народ је подизао у својој средини школе и у њих слао своју мушњу децу на четворогодишњи „курс“ (течај); али је на жалост брзо увиђао да су се његова деца веома мало (према утрошеном времену, труду и новцу) стварно користила по тим школама, или су у време рекрутовања била готово потнуно неписмена као и она друга која нису ни видела тих школа. По несрећи нису ретки случаји да су добра, вредна им скро-