Основа и потка народнога просвећивања

41

По свршеном предавању, тј. чтишању од речи бо речи, пи после уобичајенога малог пљескања из учтивости, свет устаје и једно другом шапатом саопштава: „Сад о овом титању таман знамо онолико метшо колико смо знали кад нам је наш г. каптитета предавао калпитизис у 11 р. гимназије“...

Овако неизвештачена и искрена оцена о једном предавању у сали Университета не би била похвална и ласкава ни за једнога учитеља или свештеника из Брајковца, нити за једнога средње-школеког професора из Зајечара, а још мање је похвална и ласкава за трофесора првога српског Университета у престоници Краљевине Орбије!: Сваки јавни предавач пре предавања мора бити начисто:

а) Предаје ли он само да предаје или предаје да, се његовим предавањем неко нечем поучи и више зна него што је знао пре предавања;

6) Предаје ли он само оној четорици високошколованих слушалаца што се од стотине случајно налазе на његовом предавању, или предаје за осталих 95% који су на предавање дошли;

в) Је ли циљ његовом предавању да пред слушаоцима Прочииа грдну масу страних имена, туђих речи и великих бројева — које ни он сам није могао упамтити већ мора да их чита — или је циљ каква умна, душевна и практична корист коју сваки слушалац предавањем треба да добије бар за оних 50 пара динарских (улазница!) и за мирно седење у загушљивом ваздуху од пунога сата; и

г) Да ли се овим досадашњим непрактичним и нецелисходним начином предавања привлачи маса до-

1 Истина, неки од наших професора. Университета често напишу неку расправу за „Глас Академије Наука“, па то — „на наваљивање некога женског одбора“ — читају пред обичном публиком као јавно предавање и на тај начин себи стичу научнога гласа...