Отаџбина

ВЛСА РЕШПЕВТ

13

Васа у гадами протискује, ал већ издалека око драганино примети драгог. Да, Васа је вој драги; међ сузама је оиа њега својој дугаи, свом срцу приденула. Позпа га, притрчи к њему. Он је тек онда познаде кад му се исказала. Ал се Васа онда још са Матилдом поносито шеташе, па поздрав тек хладнокрвно отпоздрави, метнув јој руку на главу, па са „Анице шта радиш?" даље оде. Матилда је мрко погледи и пита Васу, ко је; он каже, да је служавка и код оца одхрањена, и са тим би крај. Васа, не да је презире, но није му на памет пало да је Аница своју негдашњу срдачност у љубав иретворила. Аници је опет жао, што је Васа тако хладно предусрео. Гледи дуго за њима а очи јој се влаже. Кад год би га на сокаку видела где на коњу језди, увек би стала и на њега гледала, и ако би је приметио, клањала би се. У касарну није хтела ићи; стидила се, и толико већма, што се он од ње клонио. Није знао Васа, какав бисер љубави и оданости у њој лежи. Но није дуго трајало, и пуче глас о Васиној несрећи. Чула је и сирота Аница. Њена љубав нађе себи пута и преко тамничара, к сужнику, робијашу. Васа је прави робијаш. Чами са осталим несретницима у „казамату," плеснивом робијашком лагуму. Какав је жалостан робијашки живот! Тамо око „београдске капије," тамо су ти лагуми. Па какви су ти лагуми ? Мрачне јаметине, влажне; кроз гвоздене решетке светлост продире тамо. Па змије, гуштери и јакрепови. Кревет му је влажна слама. Видиш робијаше како гмижу; жута, зелена, подбухла лица; очи тамне, угашене; на ногама вуку им се ропски ланци. Тако сад Васа, живостан младић од двадесет година