Отаџбина

14

васа решпект

извлачи се из „казамата;" на њему робијашко руво од дебела сукиа, страшан синџир на ногама, а он још поносито, јогунасто главу горе држи. И стриду је његова несрећа велики удар задала. Он у општем поштовању, а синовац му синџир носи, па још за што, због великог злочина. И сам није на чисто, је л доиста крив, јер је учин јако заплетен, о толико већа жалост, а срамоту тешко је скинути. Ја сам онда ишао онде у мале латинске школе. Чуо сам за његову несрећу; ма је крив ма није, мени јебило жао. Робијаши морали су грубе послове извршивати. Видим једаред робијаша прате два солдата, он у среди, путуња на леђи, иде на чесму да воду граби. Кад напуни путуњу а они опет натраг. Ја станем пред њега и понудим му десетак, што сам прескрбио. „На браца Васо, узми! Ја сам твој братац Војко." Погледа ме оштро, пољуби новац, и тек ми рече „Буди добар," па даље. Солдати допуштају робијашу милостињу давати. „Буди добар," из уста једног робијаша, који је због злочина на дванаест годипа осуђен, страшно штогод. Никад те речи заборавити не ћу. Нисам веровао да је он таково зло учинио. Деца су ми у школи пребацивала, да имам рода робијаша, ја сам га из петних жила бранио, иит сам га се онда, нит после икада постидео. Свецем робијаши пуштени су да иду у цркву, дођу у пратњи у цркву, ту је и Васа. Стоји у синџиру управо као укопаи, висок, тапак; ситних образа. танки мали брчићи, црни као зифт , црна коса, лице бледо, очи мрке, ал оштре да те пресеку, руке прекрштене. И сад канда ми је пред очима. Очију нисам са њега скидао. Кад је крај служби, у порти сгану робијаши у ред, па им деле милостињу. Кад ко пружи милостињу, он руком руку одбије, и дародавца мрко погледи. Већ га после знали, па нико му пије ни пружао. Само би од мене примио; ал му ја нисам у цркви