Отаџбина

ВАСА РЕШПЕКТ

15

давао, нег на сокаку, где нас нико не види. Но и стриц му шиљао сваког сведа и колача и новаца, и то само свецем иначе није бидо дозвољено. Тамничар је строг човек, ал Аница упозна се са тамтшчаревом ћерком; од своје маде нлате, и што је још код куће скуцкала, дарује тамничара и он пусти је Васи на разговор, а да му преда потајпо донесене му ђаконије и коју пару. Сад тек трезни се Васа; увиђа, какво је благо имао, и какво сад има у Аницн. Сам се на себе једи, што тако доцне познаде скроз Аницу. Једаред на само исприча јој сву своју патњу, а она онет своју жалост и тугу. Каже му, да јој тсшко пало што није хтео с њом ни да се разговара, да је она њега још кад је био код куће волела. Васа је са свим тронут, седи на креветној слами, Аница до њега; ухвати јој десном деспу руку и заклиње јој се живим богом, да ће је узети ако се једаред из ропства ослободи. Гопска заклетва, у тамници млого важи. Аница се опет њему закуне, да га никад не ће оставити, ма шта од ње и њега било. Тако је Васа све изгубио, ал добио је Аницу верну другу, најбољег пријатеља. Она му је била све. Тамо где је Васа био у тамници, у околини је диван иредео; ал и тај диван предео покрај тих тамница ностаје смутан. Тако једног децембарског дана шећем се онуд не би ли случајем Васа из тамнице изишао, да му дам коју пару. Пада снег, чавке, вране, те тамничарске тице, над главом гракћу; све мутно,падају ми на ум жалосне мисли. Недалеко је одавде пијаца Св. Ђорђа, где је Матије краља брата Сибињанин Јанка син, Владислав, погубљен, што је у Београду гроФа Цилског Улрика, зета Ђурђа Бранковића, убио с дружином. Ту су погубљени још млоги други, свеза слободу, као хедерварски Еонт од краља Жигмунда. Вратим се опет, ал врата се тамнице пе отварају.