Отаџбина

22

ВДОА РВШПВЕТ

Дође времс да Стеван из куће излази. Не ће. Куиац га са „брахијумом" избаци. Сад Стева нема ништа, осим покућанства. Узме квартир. Родбини досађује, виче: „помагајте!" Родбина нешто помаже, али ко ће трута хранити? Ирестане и то. Па Стева је добио за време нроцеса још три девојке, а син добије конштак и остане још у детињству хром. Има људи и жена, који међу собом буду и у нужди једнаки и једнако стрпљиво нужду сносе. Но има опет такових, који ако су пре добро живеди, а осиромаше, одмах се међу собом кошкају и кољу. То су мали духови, па их има доста и у највећем сталежу, као год и у најнижем што има, који чвршћом душом нужду подносе. Стева није био од оних духова, који нужду стрпљиво и срчано сносе, па ни његова Катарина. Док им се добро водило, ту је једно другом тепкадо: она њега звада „ШтеФка," он њу „Катарина-материна," на где год се сусретну у кући, у соби, свуд се гдаде, гдоцкају; она њему намешта косу, навија му бркове , он њој закопчава хаљине, витице јој у скдад удешава, и то је све тако трајадо донде, док нису натрашке пошли. Сад се Стева и Катарина у нужди иочну кошкати, инатити, и једно другом несрећу пребацује. У браку како видиш да се кошкају, или је од које стране мањкање или недостатак љубави, или немају новаца; тако ћеш у где којој кући познати да немају новаца, како чујеш кошкање. Катарина пребацује Стеви, вели, камо срећа да није за њега пошла, кад није кадар жену издржавати, „могла сам се за бољег удати ;" а он опет вели, камо срећа да се није никад женио, или да је узео ма како нросту само чуварну; он је имао имања, али Катарина није знала чувати. После је није више ни звао „Катарина," већ „Ката," а она њега не зове „ШтеФка, „већ „човече."