Отаџбина

34

ВАСА РЕШПЕКТ

на бело бледо лиде црно добро стајало. И као да зна за то, јер кад плаче, у једном магновењу јаче развучене усне, црта искреног плача, у другом магновењу скупљене усне, црта, којом се она прва поправља. Бадава, лепа женска и у жалости кокетује ! Жарија у црнини, жалосна, као пупољак вирећи из гусеничине чауре. Мати чупа косу, осећа шта је изгубила. Ту је и Стева, плаче; кроз сузе околним приповеда како је Петар био добар и вредан , слеме породице. Није му добро стојало, такове речи из уста једног оца, који је све прошћердао. После укопа врате се на даћу, биће вечера. Мати и девојке послужују и илачу, један дебели попа преседава. Стева седи до њега, једе, па кроз плач приповеда попи своје врлине,но пона покрај свега тога с добрим апетитом једе. Петрове врлине ни најмање не сметају му, а то је све наука, обичај; мирис лешине, иначе већ окађене, није му несносан као год касапину крв, који сваки дан коље. Особито кад је за душу, ту се и јело мора идеализирати. И ја сам био на укопу, и на даћи , али слабо сам могао јести; чинило ми се, као да једем залогај од лешине умрлога. После даће Емилија покупила је по налогу матере по нешто од Периних ствари, хаљина, и дала је оцу. Стева је од тих ствари нешто продао, а нешто за себе задржао. Сад текар иде по малим каванама и пева познату жалосну „Херминину" песму, само с разликом. Сад не пева више : „Негшше Не§1; Н1 2и§еп," но: „Ре1ег Не§Нп 2и§еп" и то нешто кроз плач се пева, али опет кад-кад по жељи какве кавеџијске Фрајле онако на прво пева. Сад се у кући поче нужда осећати. Емилија не мота свилу, мати мора овамо-онамо трчкарати, сав терет је на Марији, једва четрнаест година девојчици. Дуго то не може трајати.