Отаџбина

50

■БУРАЂ БРАНКОВИЂ

порезе, ваља после те порезе истом да прикупља, па опда тек да најамљује војнике, па да их уређује; — паш цар ваља само да махне руком , па војска маршира напред!" Ово се исто, само још с много већим основом могло казати у време Ђурђа Бранковића. Друго чиме је турска војска у оно доба у пуном смисду речи одликовала, била је велика пажња, коју су поклањали за онда још једнако новоме оружју — артиљерији. Султани су огромним сумама и сјајним почастима награђивали мајсторе, који су умели да лију топове, као и топџије, који су знали око топова да раде. Мамац је био тако велик , да већ у оно доба налазимо у султановој служби Немце, Талијане и Маџаре као топџије. Истина да су се топови у оно доба још једнако само при одбрани и опсади градова употребљавали; али је Факт, и то врло важан Факт, да су Турци имали прве изуметке и поправке у ондашњој артиљерији и први их практично примењивали. Боље и потпуније него и један државник онога времена, може бити боље него ма који сувремени хришћанин деспот је Т>урађ познавао турску силу. Много што нам се у историји његове радње чини као безразложно колебање, може бити да није друго већ исторично рачунање с познатим чињеницама: силом турском и снагом српском. Не може бити да му се при такоме упоређивању није тешка туга на срце сваљивала. Ипак солидарност интереса српских с интересима Европе, — солидарносг, којој је деспот Стеван дао израза у уговору с царем Жигмундом — могла је Ђурђу давати наде и храбрити га на рад. Никада то уздање није било веће него у очи дана, кад је ваљало да се српско-угарска алијанција на делу покаже.

(Наставиће се.)